Дипломирао је новинарство на F@M-у, а тренутно завршава мастер студије новинарства на Факултету политичких наука у Београду. Његов пут до посла није био једноставан, мада се чини као да је могао да буде... Али, тражећи своју страст, подразумевало је одређена лутања кроз живот, што се на крају исплатило и довело до тога да Никола ускоро крене са реализацијом свог првог продуцентског пројекта. Осим свега наведеног, аутор је кратких филмских рецензија на свом Инстаграм профилу @filmski.prikazi, док пише и колумне за портал pokreni.rs.
- Након средње школе сам уписао српски језик и књижевност, две године, али није ишло, требало му је нешто динамичније, па сам нашао F@M где сам имао телевизијско новинарство, видео продукцију, теорију и технологију филма што ми је главно. Дипломирао сам 2019. с темом „Амерички гангстерски филмови деведесетих година”. Потом сам уписао мастер и сад радим тему „Тоталитаристички дискурс у екранизваним драмама Душана Ковачевића”.
И, које ћеш докторске?
- Ух, па не знам, можда исто на ФПН-у нешто...
Шта конкретно радиш у „888Films”?
- Контакте са спонзорима, општинама, обезбеђивање, кетеринг, као сценограф, фотограф, све што затреба...
Шта ти највише паше?
- Добро ми је све то. Никад нисам мислио да ћу у филмски свет ући кроз формална врата, већ да ће бити нешто креативније, мада има тога и овде у продукцији, наравно. Оно што је добро, имам могућност да реализујем своје пројекте уколико имам свој сценарио, могу да будем редитељ, глумац, шта год...
Како изгледа филмска индустрија изнутра? Ми имамо прилику да видимо само финални производ и он нам се допадне или не... Али, шта се све налази иза кулиса?
- Изузетно је компликовано, а оно што је мене изузетно изненадило, нарочито у продуцентском делу, јесте да сам очекивао да је лакше. Заправо, без продуцента нема ни филма, јер да би се редитељ скроз посветио сарадњи са глумцима, раду на сценраију, њему треба неко ко ће да му обезбеди све што му треба, агрегат, уколико један цркне у шуми, да не мора он да мисли о томе. Рецимо, код нас све више заживљава, а у Америци је актуелно, а то је да прво треба да иде продуцент а онда редитељ. Код нас је и даље у хијерархији редитељ изнад продуцента, мада се то поправља.
Кад гледам неке филмове, не желим да размишљам о томе како су неке сцене снимане, колико ту има технологије и слично, да ми не квари утисак. Колико теби, који си у свему томе интензивно, умањи доживљај као гледаоцу? Да ли све филмове посматраш кроз призму неког ко је баш у свету снимања?
- Да, то ствара један проблем, јер се толико навикнеш на критику, па посматраш сваки детаљ... Па све почне да ми смета. Ипак, постоје ситуације кад с разумевањем гледам на неке недостатке. По мени, сценарио је оно што највише мањка у српској кинематографији и кад бисмо тога имали више, више би се и глумци и редитељи са тим саживели. Али, свакако постоји један позитиван тренд и по том питању, као што има позитиван тренд и када је реч о географском измештању радње из урбаних средина у руралне, негде од средине 2000.
Кад причамо о релацији између публике и вас из филмске индустрије, колико вам се жеље и реализација поклапају са очекивањима и потребама, како вашим, тако и циљне групе? За чим људи највише жуде?
- Што се тиче документараца, то су у главном актуелности, друштвено-политичке, као и они универзални који су увек добродошли, попут документараца о храни, биљкама и слично, то су формати који су увек актуелни и увек може нешто ново да се нађе или направи нов приступ. А што се тиче играног, филм је и даље млада уметност. Увек може да се нађе одговарајући пиступ, али све зависи од редитеља, највише сценарија, а публика ће се увек наћи.
Шта све може да ограничава напредак филма?
- Мислим да, мада смо мање-више то доба прошли, али цензура... Мада, на нашем филму је не видим толико. Код нас највише фали нових идеја.
Значи, технолошки смо потпуно спремни и способни за све трендове и изазове?
- Много смо бољи него раније. Буџет такође уме да буде проблем. Али, да, да кажем да највише недостају идеје и за неке ствари буџет.
Колико се квалитет филма временом променио?
- Кад се гледају камере, види се разлика због резолуција, али се види и по кадрирању, шта камера „хвата”. Све је до технике која се усавршава, као и оних који рукују том техником, па се такође усавршавају.
Кажу да су глумци и новинари најсујетнији... Који су „гори”, ако смеш да кажеш? С ким је теже сарађивати?
- Смем, мада нисам имао толико интеракције с глумцима, мислим, нисмо имали нека већа дружења па да сам могао да осетим тако неки моменат. Али, хајде да кажем да, будући да ми је новинарство струка, да у оквиру тога има чешће таквих ситуација... И чешће то видим на туђим примерима.
А и глумци могу да одглуме, да исфолирају да нису сујетни...
- Могу, да... Глумци имају непосреднији приступ, док новинари приступају свему с неком задршком, опет, наравно, не сви...
Који филм би нам препоручио да погледамо?
- Сви филмови Тарантина, а овако нешто специфично, нека буде „Животи других” („Life of others” из 2006) који сам назвао немачком верзијом „Професионалца” Душана Ковачевића. Дакле, реч је о уметнику дисиденту ког прате тајне службе Источне Немачке. Ето, тај филм може бити занимљив због паралеле с нашим „Професионалцем”, али није исти крај, нису ни иста сва дешавања.
А нешто од новијег?
- Рецимо, домаћу серију „Породица” која се емитовала на РТС-у, јер се ту први пут виде неки кадрови код нас, на „српском језику”, види се иновативност, чак и у метафоричким сценама.
Леа Радловачки
