Своје радове излагала је у галеријама и у Србији и ван ње, а за сада не може да нам најави ниједну изложбу јер се због ванредног стања сви планови неминовно мењају. Било како било, става је да фотографија неће изумрети јер цео свет око нас махом гледамо кроз ту уметност, а и да се не лажемо, живимо у добу друштвених мрежа где већина (нас) воли да објављује фотке и „игра се” креативног уметника.
- У суштини, одувек сам волела да цртам и сликам, па сма уписала уметничку школу и тамо смо имали фотографију, развијање филма и јако ми се допало, нарочито што ми се и тата бави фотографијом, па сам имала све то и код куће - присећа се Сандра. - Купила сам апарата у средњој, почела сам да фоткам рођендане и онда сам одлучила да пробам да упишем фотографију на Академији и прошла сам. Супер ми је и апсолутно се проналазим у свему томе
И у међувремену, на шта си ставила фокус?
- Сликала сам буквално све. Сликала сам и концерте и свирке за неке портале. То ме је испуњавало, близу сам, на бини сам, радим оно што волим, иза камере сам, али сам ту уз музику коју слушам. Углавном, природу апсолутно не волим да готографишем, то ме не привлачи ни у ком погледу. Како смо на Академији пролазили и кроз аналогну фотографију, студио, порцелан, метал, стакло, документарну фотографију,... у свему томе сам схватила да желим да радим људе и њихове портрете. До пре две године ме је „ложило” да фоткам приче људи, да проводим време са њима, али и нешто што могу да повежем са историјом која ме занима. Радим неки пројекат који спремам и за дипломски, ухватила сам се за историју нашег места, Немце и наше људе, све што је било, а шта је сад.
Због чега те је привукла баш та врста фотографије, односно портрети?
- Искрено, не знам. Већину људи које фоткам проналазим случајно. Многи од њих ми нису ни пријатељи, већ видим нешто у њима и желим да их фоткам. То није као да је особа нешто прелепа или има сјајну причу, буквално је то особа која нема везе ни са чим. Покушавам да сконтам шта је то нешто што ме привуче код тих људи и кренула сам да радим мини интервјуе са својим моделима. За сада ми је све то на компјутеру, можда ћу све то једног дана објавити.
Не волим да кажем да данас свако може да буде фотограф, али у неку руку, и може. Колико ти то смета или угрожава професију којом се бавиш?
- У суштини, свако ко има телефон може да фотка и направи јако добре фотке. Али и свако ко купи апарат од 35.000 динара па навише, може да се назове фотографом. Разлика је велика јер, они који немају образовање које сам ја стекла на Академији и они који су завршили неки курс и постали аматери, скроз смо различити и то се види по фоткама. Јер, ја и цртам и сликам, па су моје фотке другачије од неког ко то не ради. Нису креативни на друге начине, осим у фотографији, а опет је и питање колико су и ту креативни. Све то мало угрожава моју професију, али и не. Има много људи и увек можеш да се истакнеш у свом послу и имаш људе са којима радиш. Нас петоро је уписало Академију и сви радимо различите ствари.
Какви су ти планови за будућност?
- Немам појма, буквално не знам. Биће спонтано, па шта се деси. Само радим своју ствар коју волим и проналазим се. Хоћу да радим и учим што више, да радим што боље фотке и у једном тренутку ће се десити окидач шта ћу радити. За сад знам да хоћу да упишем мастер и наставим своје пколовање по питању фотографије, тако да, видећемо шта ће бити.
Због чега је фотографија људима толико важна? Нарочито данас у добу друштвених мрежа...
- Исто као и кроз историју.
Али, зар не претерујемо данас?
- Зашто би претеривали? У ком смислу?
Кад је фотографија на-стала, знало се шта се, како и колико слика. А сад се сликамо из разних углова и тако претрпавамо друштвене мреже. Можемо ли да кажемо да се суштина фотографије променила?
- То све зависи, то су мало искомплексирани људи. Суштина се можда мало променила, али не можемо да поредимо време кад је настајала фотографија и сад са технологијом и 2020. годином када смо бомбардовани плакатима, телефонима на којима све што видим је фотографија. Где год се окренемо, све је фотографија. И ово што је данас, једног дана биће историја.
Будући да си у том свету, а спомињемо и историју, хајде да се осврнемо и на будућност. Шта је оно што чека фотографију?
- Не верујем да ће изумрети, она је увек потребна. Ипак ће увек особа са фотоапаратом бити у предности од особе са телефоном. Мене људи зову јер воле уагао из ког фоткам и после прерадим. И сви ми другачије гледамо и хватамо другачије моменте.
Сад кад си споменула прераду фотографије, колико је прерађивање и накнадни рад на фотографији битан?
- У суштини, зависи. Мени је битан јер сирова фотка данас није толико атрактивна, осим ако није природа и нема лепог светла. Ако имамо предност фотошопа, зашто не бисмо то искористили и фотку довели до савршенства, него је оставили сирову кад је то време прошло? Имамо могућности да од фотке направимо лудило, да спајамо немогуће ствари и што се не бисмо играли кад можемо?
Л. Радловачки
