Касачки спорт је скуп хоби, а захтевно је одржавање хиподрома и организовање трка, што изискује истинску посвећеност заљубљеника у коњарство, у које се убраја и Жељко Вујановић из Србобрана, новоизабрани председник Касачког савеза Србије.
Рекао бих да сам узео врућ кромпир у руке, у једном врло тешком моменту када је све у касачком коњичком спорту, али и у спорту у целини, у незавидном положају, али превагнула је љубав према коњима и према тркама на хиподромима, каже за наш лист Жељко Вујановић.
Вујановић је 15 година година био председник Коњичког клуба “Вранац” у Србобрану, који се од анонимног винуо у сам српског касачког спорта, јер у претходних пет година “Вранац” је чак три пута проглашаван за најуспешнији клуб у Србији. Предан рад, успехе и укупан ангажман у “Вранцу” препознале су његове колеге коњари, па су га крајем маја на Скупштини изабрали за првог човека Касачког савеза Србије.
Заљубљеник у коње Вујановић је својим касачима све, од одгајивача, поткивача, тренера и возача у сулкама, а уз све то и добар организатор трка, што га је препоручило за првог међу пасионираним поклоницима коњарства.
Стање у касачком спорту је врло незахвално јер не спадамо у ред олимпијских спортова, па нас самим тим Спортски савез Србије не препознаје као спорт, а с друге стране кладионица која је основни темељ финансирања свих озбиљних удружења и савеза широм Европе код нас не функционише на тај начин. Ми у том погледу доста заостајемо за Европом, па смо на неки начин хоби спортисти, власници и возачи, све трошкове плаћамо сами јер волимо коње и жртвујемо се зарад љубави које негујемо према том хобију, предочава Вујановић.
У Србији има преко 30 коњичких клубова који окупљају касаче, а од тога су две трећине из Војводине, што је према речима Вујановића и нормално, јер је Војводина традиционално мека касачког спорта, нарочито север Бачке.
За нашу Покрајину то је не само спорт, него и традиција, култура и начин живљења, наглашава Вујановић.
Како додаје, у њиховим шталама има преко 500 грла нас око 200 коњара који се баве овим спортом.
Центри касачког спорта су Суботица, Сомбор, Србобран, Ада, Панчево, али исто тако егзистирају клубови у селима, на северу Бачке у Чантавиру и Орому, на југу Бачке у Деспотову, а на југу Баната у Долову и Старчеву, али касачи се популаришу и у другим срединама. У најзначајнији центар касачког спорта је суботички хиподром и Коњички клуб “Бачка”, где се током сезоне организује највише тркачких дана. Хиподром у Суботици има најуређенију стазу па им Касачки савез Србије поверава најбитније трке, тако да се скоро све класне трке одржавају на суботичком хиподрому. Сада је фамилија Николе Јокића, нашег прослављеног кошаркаша у НБА лиги преузела Коњички клуб “Војвођанин” у Сомбору, који су заљубљеници у коњички спорт, па и улажу значајна средства у обнову сомборског хиподрома, тако да се назире нека светлија будућност, да ће засијати пуним сјајем, као некад, вели наш саговорник.
Стицајем срећних околности бољи дани предстоје у Сумбору, али Вујановић констатује да велелепно здање Београдског хиподорма, на јако доброј локацији и великој површини губи некадашњи леп изглед и реноме, пошто на њему такмичења скоро да и нема. У централној Србији активни су касачи Пожаревца и Љубичево, с тим што су заступљенији галопери као основни вид коњичког спорта, а касачи добро јуре још на хиподромима у Селевцу и Лозовику, где су лане имали чак три тркачка дана што је за сваку похвалу и обезбедили услове за такмичење на задовољавајући ниво.
Овогодишња сезона касачких трка стартује управо данас, 7. јуна, на хиподрому КК “Бачка” у Суботици, уз евидентно закашњење услед епидемије изазване коронавирусом.
У суштини са почетком касачке сезоне каснимо нешто више од месец дана, јер сезона нам обично креће у априлу. Искрено, у неком моменту очекивали смо и гору ситуацију, али са релаксацијом епидемиолошких мера и одлуком да се спортске приредбе могу одржавати са присуством 1.000 гледалаца, то нас задовољава. После отварања сезоне у Суботици, следе трке у Чантавиру, па је 21. јуна тркачки дан у Сомбору и тако ће се сезона на хиподромима захуктавати са укупно 20 до 25 тркачких дана, при чему ће највише тркачких дана бити у Суботици, Пожаревцу, Сомбору, Лозовику и Србобрану. Касачке трке имају своју публику не само на овим већим, него и на условно речемо мањим хиподромима. Када упоредимо са другим много популарнијим спортовима као што су фудбал, кошарка и рукомет, па видимо да се на стадионима наших фудбалских суперлигаша нађе свега неколико стотина људи, онда када се на хиподормима окупи 1.000 до 2.000 људи, можемо бити презадовољни, напомиње Вујановић.
То само потврђује да коњи када јуре на хиподромима имају своје заљубљенике и публику, а Вујановић указује да се ради на томе да се стање побољша.
Према оцени Вујановића, касачи из наших штала у квалитету не заостају пуно за комшијама, јер рецимо у суседној Хрватској, која је имала одличне хиподроме у Загребу и Осијеку, више уопше нема касачких трка, погодила их је криза иако су у ЕУ:
“У поређењу са Словенцима и Мађарима, не заостајемо са квалитетом, ни у узгоју ждребади ни у брзинским резултатима наших коња. Разлика је у организацији и помоћи државе.”
Неопходно је да држава препозна и нас одгајиваче, да нам на неки начин субвенционише наша грла и наш рад, сматра Вујановић.
Не може се, додаје, очекивати да ће то бити као у Европи где је то бизнис, али бар да им смање трошкове које имају и тиме би били задовољни.
На другој страни битно би било да нас уврсте у спорт, да можемо нека средства остварити преко Спортског савеза за одржавање најбитнијих државних такмичења. Овако, људи који организују касачке трке троше своје “приватне кредите” код својих пријатеља, јер искрено, која данас фирма да улаже у коњичку трку ако нема интереса, па се ослањамо и имамо разумевања наших пријатеља који су у бизнису и имају могућности да нам покрију неке финансијске трошкове, а прискачу у помоћ и локалне самоуправе јер доприносимо промоцији средина или значајних датума за место где се трке одржавају, вели наш саговорник.
Награде на касачким тркама су заиста симболичне, у односу на трке на хиподромима развијенијих земаља, али да би се стигло до резултата, освојио победнички пехар у било којој категорији, почасни плашт или ловоров венац, није лако.
Ако гледаш финансијски моменат, немој се ни бавити овим спортом, јер и они чија грла најчешће побеђују од награда не могу покрију ни најосновније трошкове. Храна за коње је најмања ставка, али све остало што се улаже у негу и одржавање, трошкове ветеринара, опрему и све што прати касачки спорт, дође се до озбиљне цифре која не може да се врати ни са добрим резултатима, предочава Вујановић.
Милорад Митровић
