Иста брига мучи и друге послодавце у Србији, који већ сада стрепе од тога шта ће се десити наредне године, када Немачка буде отварила тржиште за боравак и рад квалификованих радника ван територије Европске уније.
Унија послодаваца Србије је ових дана направила анализу о томе како ће отварање немачког тржишта рада утицати на српске послодавце, а у први план је стављено да се Србија већ сада суочава с дефицитом радне снаге, и то у готово свим секторима привреде. У анализи се наводи да је сектору малих и средњих предузећа, од којег се очекује да у највећој мери допринесе економском развоју увођењем нових технологија и иновативних приступа, веома тешко да дође до стручног кадра „јер им на путу стоје велики системи и стварни инвеститори”.
Да би српски привредници били конкурентни, наводе у УПС-у, недостају велики пројекти и тржишта на којима се може обезбедити већи обим посла, приход и могућност да отварају нова радна места. Висина пореза и доприноса на зараду у великој мери утиче на укупне трошкове пословања, конкурентност предузећа и ново запошљвање, и то су проблеми с којима се срећу привредници.
Указујући на то да се младима не може забранити да се образују, раде и стичу радна и животна искуства у иностранству, из УПС-а наводе да се друштво мора приближити стандардима Европске уније у функционисању виталних институција и служби. Наиме, у ЕУ се, осим већих зарада, нуди и стабилан политички и економски амбијент, уређен систем без корупције, у којем се води рачуна о потребама сваког појединца.
Професор Економског факултета у Београду Михаил Арандаренко објашњава за „Дневник” да би смањење великих разлика у заради за исти посао у Србији и другим европским државама реално смањило одлазак наших грађана, али га не би зауставило, додајући да је невоља и то што не одлазе само млади већ и старији грађани Србије.
– Разлика у платама у развијеним европским земаљама и Србији је толико велика да не верујум да би се, и уз повећање зарада високообразованим кадровима, могло спречити или битно смањити њихов одлазак – каже Арандаренко. – Међутим, Србију карактерише то што одлазе све образовне категорије, другим речима, не само висококвалификовани радници, већ и квалификовани, а традиционално и неквалификовани, посебно из источне и јужне Србије.
По мишљењу Михаила Арандаренка, највећи проблем српског тржишта рада је погрешно постављен систем опорезивања, социјалног осигурања и социјалних давања. То је, како истиче, разлог због којег су плате радника у реалном сектору мале, а трошкови рада за послодавце велики.
Он додаје да је то што је фокус миграционе политике усмерен на талентоване погрешан јер је њих најтеже задржати парцијалним и привременим мерама.
На питање како је Србија тако брзо од земље која има квалификовану и јефтину радну снагу постала држава којој недостају квалификовани радници, Арандаренко каже да је разлога неколико.
– Чак и без емиграције, ми готово сваке године губимо готово 50.000 радно способних становника, а толико је више старијих од 64 године у односу на оне млађе од 20. С емиграцијом, та цифра је можда и удвостручена. Осим тога, на неки начин смо и жртва успеха у привлачењу страних директних инвестиција стратегијом која се бар делимично заснивала на смањењу радничких права и зарада. Показало се да је Закон о раду из 2014. године био кратковида стратегија, а да би се поништили његови негативни ефекти, који су обесхрабриле домаћу радну снагу, сада имамо брзо повећање минималне зараде – каже Арандаренко.
Љ. Малешевић
