По његовим речима, у Србији је на снази мораторијум на изградњу нукеларних електрана, али је извесно да ће се једног дана, када не буде више струје из класичних извора, правити нуклеарна централа.
Говорећи о мораторијуму на изградњу нукеларних централа, Пузовић каже да је он донет пре 18 година и на снази је још две године, ако не буде продужен.
Нукеларне електране су најчистији извор енергије, најјефтинији извор енергије, Француска 75 одсто електричне енергије добија из НЕ, а за више од шест деценија не знам да је било иједног озбиљног акцидента, рекао је Пузовић.
Помоћник директора Института за нуклеарне науке „Винча”, Бојан Радак каже да је тај институт својевремено учествовао у два велика нуклеарна програма.
На питање да ли је страх од непредвиђених ситуација, попут оне у Чернобиљу, оправдан ако знамо да у свом комшилуку већ имамо много нуклеарних електрана и да бисмо у том случају свакако били изложени свим штетним последицама иако је немамо на својој територији, Радак је казао да смо безбедни зато што су електране безбедне.
Он је истакао да је веома је добро да будемо у току с истраживањима у том домену; макар никад не изградили нукеларну електрану; да бисмо знали како да се заштитимо или да будемо технолошки потковани ако нам неко понуди за десет или 20 година, да знамо о чему се ради.
Програмски директор за енергетику и климтске промене Центра за екологију и одрживи развој Звездан Калмар указује на то да је велика заблуда да су нуклеарне електране безбедне и да се акциденти ретко дешавају.
Сведоци смо да се то десило, да су била захваћена велика подручја и да су последице, практично, вечне, каже Калмар.
Данашњи реактори се граде на високим безбедносним принципима и стандардима, каже Бојан Радак.
Како додаје, од Чернобиља је руска наука веома напредовала, а слично је и у свету и ништа се слично више није догодило.
То што ми немамо нуклеарну електрану, ако се нешто деси хипотетички, не спасава нас много, закључује Радак.
Према његовим речима, нуклеарна технолгија је компликована и скупа и Србија нема ни финансијске ни кадровске капацтете да се упусти у изградњу нукелеарки.
Потребно је да прође неколико деценија да би се образовали стручњаци свих профила који би били ангажовани у неклеарним електранама, поручује Калмар.
Он истиче да се показало да је изградња нулекарки изузето скупа – кошта више од десет милијарди евра, да је изградња веома дуга – траје дуже од деценије, а да правила везана за њихову изградњу постају све строжа.
И само истраживање о томе треба ли у Србији градити нуклеарне електране значајно би оптеретило буyет. Зато и сматрам да је далеко прихватљивије улагање у обновљиве видове енргије јер је то далеко јефтиније и свакако много безопасније него улагање у нуклеарне електране, истиче Калмар.
Д. Млађеновић
