Ресорно министарство ће прегледати пристигла писма о заинтересованости и оно што се у њима нуди и, уколико нека од њих буду прихватљива, предложиће Влади Србији модел приватизације. Уколико пак ниједна понуда не буде задовољавајућа или у њој не буде цена испод које држава није спремна да приватизује те фабрике, о томе ће такође бити обавештена Влада Србије.
Почетком месеца је и сам српски премијер Александар Вучић истакао да је највећи проблем Србије петрохемијски комплекс јер МСК, чија је основна делатност гас, може да ради без губитака једино с ценом те сировине од 170 долара по кубном метру, а сада је набавна цена 210 долара. Министар привреде Горан Кнежевић, који је и најавио да ће позив за приватизацију те три компаније бити упућен до 31. марта, устврдио је да постоје заинтересовани инвеститори, додајући да би се решавањем питања тих предузећа умногоме растеретио и фискални систем Србије, али и допринело већем усмеравању капацитета развојним активностима државе.
Сва три комплекса имају огромне старе дугове који им не дозвољавају да стану на здраве ноге. Тако је панчевачка „Петохемија” у 2015. години имала пословни добитак од 2,5 милијарде динара и у исто време више од три милијарде старих дугова. Заостали рачуни из те године су чак 400 милиона евра и држава је крајем прошле године морала да им опрости 105 милиона евра и тај износ уврсти у трошак буџета Србије за 2016. годину.
За разлику од „Петрохемије”, панчевачка „Азотара” је и 2015. годину завршила с губитком од пет милијарди динара, док је МСК Кикинда направио минус од 2,2 милијарде. Овлашћени резизори су у свом извештају скренули пажњу на то да су краткорочне обавезе МСК-а веће од његових обртних средстава, и то 2,49 милијарде динара. У тој фабрици и у панчевачкој „Азотари” заправо највећи власник је „Србијагас”, и њему су и највише дужне, док је он најмање заступљен у „Петрохемији”. Управо због дуговања за гас, „Србијагас” је и донео одлуку о покретању приватизације та два предузећа јер је закључено да више не постоје механизми за опоравак финансијске ситуације у њима.
Иначе, у поменуте три компанија запослено је готово 3.000 радника, а већ неколико година је јасно да ће доћи време када држава више неће моћи да решава њихове проблеме, већ да се за њихов опстанак мора тражити стратешки партнер. Проналажењем купца, односно стратешког партнера у поступку приватизације, и обезбеђивањем потенцијала за даље финансијско реструктурирање ствара се и могућност да највећи део радника сачува радно место. Ипак, треба нагласити и то да позив инвеститорима да пошаљу писмо заинтересованости не значи да ће неко од њих и постати партнер или власник неке од те три фабрике. С друге стране, може се догодити да ипак неко од потенцијалних инвеститора изнесе понуду модела и цену коју је спреман да плати која задовољава критеријуме државе и на тај начин остане у трци за власништво за неку од те три фабрике.
Љ. Малешевић
