Српска компанија „Младост турист” је у некадашњој СФРЈ користила земљиште у Тисном и на њему саградила дечје одмаралиште „Београд”. У тужби против Хрватске, навела је да је та држава указом од 26. јуна 1992. године имовину правних лица са седиштем у Србији или Црној Гори експроприсала и пребацила у своје власништво, али да је 2004. године ратификовала Споразум о питању сукцесије, чиме се обавезала на то да врати ту имовину власницима, што никада није учинила. Сада је у одмаралишту те српске компаније основна школа.
Адвокати „Младост туриста” на Европском суду за људска права изнели су да је предузећу повређено право на мирно уживање права власништва, које је заштићено Ковенцијом о заштити људских права и основних слобода, тражећи или повраћај земљишта, које има 11 парцела, или новчану компезацију од четири милиона евра.
Тужба српске компаније је одбачена као неоснована, а пошто је пресуда Европског суда за људска права коначна, против ње није допуштена жалба. Канцеларија хрватске заступнице пред Европским судом за људска права тврди да је тај европски суд, који је био последња нада српском предузећу, прихватио тумачење хрватских судова да сам Споразум о питању сукцесије, тачније, његов анекс Г, не даје појединачним физичким и правним лицима правну основу за поврат њихове предратне имовине, већ да ће такав поврат евентуално бити могућ тек када буде склопљен додатни билатерални уговор између Хрватске и Србије, којим би се конкретизовале одредбе анекса Г.
Дакле, од имовине српских предузећа у Хрватској за сада нема ништа и велико је питање да ли ће та бивша југословенска република скоро са Србијом закључити билатерални уговор којим би конкретизовала питање које мучи многа предузећа у Србији која су пре распада СФРЈ имала своја одмаралишта широм Јадрана. По подацима који су изношени након потписивања Споразума о питањима сукцесије, српска предузећа су почетком деведесетих година прошлог века потраживала 319 објеката на Јадрану. Од тог броја, Хрватска је продала 117 српских одмаралишта, 30 доделила другима, за 40 су се водили спорови или купци одустали, за 41 је поступак продаје био у току, а 91, и то махом уништено, била је слободна некретина.
На дубровачком подручју виле Југобанке Београд и куће Заједнице електропривредних организација Београд заузела је Бискупија. „Генексову” вилу „Рашица” у Дубровнику узела је загребачка компанија „Хрватска градња” д. д., која ју је купила на јавном надметању од Хрватског фонда за приватизацију.
Процењено је да је половином деведесетих имовина српских предузећа на Јадрану вредела око пет милијарди куна. Хрватска је 1992. године донела уредбу, а две године касније и закон, о забрани располагања том имовином. Комплетна имовина правних субјеката из бивших република пренета је у хрватско власништво и дата на управљање Хрватском фонду за приватизацију. Тако су у многим српским одмаралиштима данас хрватске институције, од полиције, Пореске управе, Црвеног крста, Савеза слепих Хрватске, Дома умировљеника, судова, до центара за социјални рад, а део је продат хрватским бизнисменима који су срушили старе објекте и изградили нове хотеле.
Много је српских предузећа имало одмаралишта у Хрватској и данас могу само да их с носталгијом помињу јер су и даље власници на папиру, али не и корисници. Тако су одмаралиште имали ЖТП, ЕПС, „29. новембар” Суботица, „Утва” Панчево, „Шинвоз” Зрењанин, „Машинопројект” Београд, „Генекс” Београд...
Љ. Малешевић
