Цена је, по правилу, по договору, а исплата одмах. Већ месецима огласи о откупу алкохола могу се наћи и на улицама Новог Сада, а посебно се траже старе боце вискија.
„Зашто да вам стоји заробљен новац у флашама пића када једноставно можете да нас позовете и продате пиће нама. Исплата одмах”, наведено је на сајту „ОткупАлкохолногПића”. Додаје се да није битно да ли се продаје вино, виски, вотка, текила, пиво, да ли је реч о скупом или јефтином пићу, већ да је најбитније да се за продају добија новац одмах. Марко с овог сајта, који није желео да нам каже презиме, објашњава да они купују пиће у Београду, додајући да му је познато да се истим послом баве и појединци у Новом Саду.
– Они то раде за своју душу и за своју рачуницу – објашњава Марко. – У Србији је тешко куповати стара пића и даље их продавати јер овде колекционарство нема димензију коју има у иностранству. Углавном се колекционари, дакле људи који желе да имају ретке боце квалитетних и познатих пића, размењују међусобно.
Наш саговорник додаје да може бити речи и о старим боцама које колекционари желе да имају у својој збирци, али да их онда ретко препродају.
– Када се заиста нађу старе флаше, оне имају вредност, али се колекционари међусобно размењују јер знају да ово није тржиште на којем се може добити цена слична оној на страним берзама. Неко има неку вредну флашу, што се дешава, и може је продати, али углавном свако од колекционара жели да има што више раритета. Флаше старих пића ретко се продају, не зато што их код нас нема, већ зато што ми нисмо тржиште где се то посебно цени. Цене старих боца пића које се појављују на интернету јесу велике, али то је цена у Лондону, а да бисте тамо стигли, морате ићи на берзу и лицитирати да би до ње дошли. Код нас цене које се за стара пића појављују на интернету не могу да се остваре – тврди Марко.
Док су колекционарска пића, односно тај вид хедонизма, у Србији слабо заступљени, у свету богати људи радо купују скупоцени виски ради престижа. Тако је 2015. године у свету продато 43.458 боца скупоцених вискија. Инвестицијски индекс ретких врста вискија, који уједињује цене највише врсте шкотског цењеног пића, растао је те године по стопи већој од 14 одсто, док је у исто време цена злата, нафте и деоница падала. Колекционари су у просеку за боцу вискија дестилираног двадесетих година прошлог века тражили у просеку 10.000 евра.
Комбинације јаког бренда и старости у свету дижу цену у небо па је тако боца вискија из куће „Мацаллан” из 1946. године пре две године продавана за 460.000 евра. Високу цену имао је и бренд „Цхивас Регал Роyал Салуте” којем је 50 година, а могао се купити за 10.000 евра по боци. Најскупљу боцу вина из 1787. године нови власник платио је чак 152.000 евра. Занимљиво је и то да се највише вискија попије у Индији – око 1,5 милијарда боца, док се у САД прода око пола милијарди боца тог пића.
Наш саговорник не спори да у Србији има појединаца заинтересованих да у приватној колекцији имају ретку боцу вискија, коњака или неког страног пића, али, додаје, они нису спремни да за то дају огроман новац као што то чине људи у неким другим, богатијим државама. Хоће да купе, али не по цени која се остварује на берзама у земљама где је колекционарство далеко развијеније и где се за раритет, па макар он био и у флаши старог вискија, даје велики новац.
– Скоро нас је звао један човек који је добио пет флаша ракије лично од кинеског председника Си Ђинпинга. Кинески председник сам пече ракију и поклонио је том човеку пет флаша. Цена на тих пет флаша ракије кинеског председника интернету је 100.000 евра, а то нема шансе да се овде прода. Може да купи неки кинески милијардер јер су тамо акцизе на алкохол огромне, а овде нико неће дати толики новац, без обзира на то што није реч о обичној кинеској ракији већ оној коју је испекао лично кинески председник – закључује Марко.
Љ. Малешевић
