Псовање и психичко злостављање радника. Свакодневни мобинг радника на радном месту у многим фирмама које раде у Србији. Радницима се забрањује синдикално организовање у компанијама.
У последње време са “посебним понашањем” према раднику истичу се стране компаније и то већином оне које су од ове државе, дакле из yепа свих пореских обвезника, добили субвенције за отварање радних места. Само по себи намеће се питање где је граница угрожавања права радника у Србији и да ли то што постоји велика армија незапослених даје иком право да се према запосленима као лако заменљивим понашају онако како у својим државама не би смели ни да помисле.
Лидер Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић сматра да нема доње границе угрожавања права радника у Србији, јер људи очајни у потрази за послом пристају на све, па и на понижавање о којем се ретко у јавности и прича. Да зло буде веће, истиче Орбовић, у већини страних компанија у којима се помиње кршење радничких права, нема синдикалног организовања па самим тим ни синдикалне централне не могу да реагују и да бране оне који нису њихови чланови.
– Тамо нема синдикалног организовања. Људи се плаше да уђу у синдикат, зато што им се аутоматски прети отказом – тврди Орбовић.
Лидерка АСНС Ранка Савић објашњава за наш лист да разуме залагање и жељу Владе да у Србију дође све више страних инвеститора, али не разуме зашто онда држава не води рачуна о положају запослених у тим компанијама.
– Да ли они којима смо сви дали субвенције имају право да понижавају наше грађане забраном одласка у тоалет за време радног времена? Уосталом, да ли се тако понашају у својим земљама? Сигурно не. Кривац за овакво стање су надлежни државни органи који затварају очи пред овим проблемом, који толеришу кршење Устава и Закона о раду, и не реагују на упозорења синдиката да је на снази апсолутна забрана формирања синдиката у многим страним компанијама – објашњава Ранка Савић.
Да ли зато што су последњих недеља на лошем гласу само стране компаније, односно стране газде, или зато што они цене српског радника, Унија послодаваца Србије овога пута је на страни запослених, па тако Небојша Атанацковић, председник домаће послодавачке организације, истиче да је држава када је са страним компанијама уговарала посао дала претерану слободу.
– Сигурно да држава не стоји иза тога да каже “запослите ви наших 1.000 држављана, а ми ћемо вам дати да са њима радите шта хоћете” – то сигурно није тако. Али, страни инвеститор долази с идејом да оствари максимални профит, да ће плате бити најниже, али да ће продуктивност бити захтев да се сваки минут на послу максимално искористи. Проблем је и то што се о кршењу основних људских права чује тек када неки радник остане без посла у тој компанији, а док су на њему већина ћути и трпи – рекао је Атанацковић.
По оцени Драгољуба Рајића из Мреже за пословну подршку, проблем је у томе што код нас долазе, како их назива, “уклети инвеститори”, односно они који су напустили другу државу у потрази за јефтинијом радном снагом.
– У 72 града и општине у Србији не постоји ниједно средње или велико предузеће, сви су мали привредници. Такве компаније, када дођу у неки град, неретко буду једине у том месту и они који су помогли да они дођу не желе или не смеју да се замерају руководству, како они не би отишли из општине. Држава би морала да има чешће редовне контроле, а осим тога ниједна влада у Србији у проследњих 15 година није имала концепцију привредног развоја, већ је само јурила за инвеститорима – сматра Рајић.
Консулатант за страна улагања Махмуд Бушатлија објашњава да држава мора да заштити и себе и грађане, а да ли то не чини из незнања или зато што неће није баш најјасније.
– Малтретирање радника је везано умногоме за то што се Србија рекламира као држава са јефтином радном снагом, а то је чињеница коју би требало да чувамо као највећу државну тајну – тврди Бушатлија. – Јер када кажете да имате јефтину радну снагу, онда ће доћи само они којима управо то треба. Да ли ми производимо софистициране ауто-делове? Не! Само каблове. То су грешке које се чине још од 2001, а извор проблема није само у Влади, већ и у недостатку економске политике. А за то је потребно дугорочно планирање - којег код нас нема.
Љубинка Малешевић
Већа брига неисплаћена плата него услови рада?
Синдикати тврде да су “ Јура”, “Геокс”, “Перутнина Птуј”, “Калцедонија”, “Голден лејди”... само део страних компанија у којем се понижавају радници и да то знају и надлежни државни органи.
С друге стране, у Инспекцији рада тврде да нису имали већи број пријава радника из ових и других страних компанија на понашање власника, као и да су се оне, које су и пристигле, више односиле на неплаћање прековременог рада и заостајање плата, него на услове рада.
