Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић објашњава за „Дневник” да економске анализе показују да је у Србији од 2011. године неочекивано расла продуктивност рада, али не зато што смо ми у производном смислу били ефикаснији, успешнији и што смо ангажовали нову технологију, што је нормалан предуслов у свим државама за повећану продуктивност рада, већ као последица отпуштања радника у процесу приватизације.
„Отпуштање у том периоду је било брже или веће него што се смањивала производња Пошто је продуктивност рада, по дефиницији, производња коју произведе одређени број запослених, индустријска производња се такође смањивала, али се много брже смањивао број запослених па смо имали раст продуктивности рада изнад просека европских држава. То јесте аномалија, а суштински такав начин повећања продуктивности рада је лош. Међутим, Светска банка указује на нешто друго и јасно је и да они сумњају зашто толико велики број новозапослених не прати пораст продуктивности, али су то „увили” у леп папир и рекли на фин начин да у ствари да тих 400.000 новозапослених нису људи који су озбиљно утицали на раст продуктивности рада“, истакао је професор Савић.
По његовом мишљењу, знатно повећање броја запослених које не прати исто толики раст продуктивности је пре свега последица примене светске методологије, којој ми у Србији ништа не можемо да приговоримо.
Ко више ради...
„Пошто у Србији продуктивност рада споро расте, нема ни повећања плата. Пошто се код нас плате у принципу не повећавају, него смо ту негде дуго година испод 400 евра, упозорење Светске банке управо то је гађало, да имамо раст регистроване запослености, али без раста продуктивности, и да је то последица методолошког пораста продуктивности, али то није имало за резултат веће плате, до чега би пораст продуктивности рада морала да доведе. Потпуно је јасно и лаику да, када неко у јединици времена произведе нешто више, мора имати већу плату, а када нема – а нема је – онда је јасно на шта Светска банка указује“, указује Савић.
„Светска методологија сматра да је човек запослен ако у анкети, када га неко пита да ли је последњи месец или недељу био запослен барем један сат, да ли је за то био плаћен или је добио неку надокнаду у натури одговори потврдно. Како људи одговарају – овако или онако – то је коначна методологија и онда се заиста добије та цифра о броју запослених у пет година у којој је, заправо, дошло до озбиљног повећања броја запослених, односно смањења незапослених с 26,9 одсто на 13. Дакле, методологија је таква и тај број од 400.000 запослених јесте тачан. Оно што је раније радио Републички завод за статистику је била једноставнија али праведнија методологија, и тачнија, јер су они сабирали број запослених и број незапослених радника, па су у односу на тај број одређивали колико је учешће незапослених радника. Па је најчешће било око два или 2,2 милиона запослених и око милион незапослених. Сада поменута друга методологија, што је веома добро, показује да је знатно смањен број незапослених односно повећан број запослених“, истиче Савић.
Наш саговорник указује на проблем који потврђује да, и поред великог броја новозапослених, нема одговарајућег раста продуктивности рада, па самим тим ни већих плата.
„Јер, толики број новозапослених радника, 400.000, морао би да има за резултат значајно повећање бруто домаћег производа. Пошто ми у овом периоду нисмо у суштини имали повећање БДП-а јер смо у најмање у две или три године имали негативне стопе раста тек с 2016. смо прешли ниво БПД-а из 2008. године свакако се мора поставити питање продуктивности рада. Јер, шта значи када имате 400.000 новозапослених радника а то се не одрази на БДП? То значи да вам је, супротно од онога што је било до економске кризе када смо више отпуштали радника и мање падала индустријска производња, имали раст продуктивности рада, а сада имамо да нам расте број запослених, а да нам се не повећава продуктивност. За свако друштво је добро једино када расте број запослених и с тим и продуктивност рада јер то значи да се повећава количина произведене робе по запосленом раднику. Паралелно с растом продуктивности рада треба да се повећавају плате“, закључује професор Савић.
Љ. Малешевић
