Фамилија Грујин је сваке сезоне жути лист узгајала на површини од четири до шест катастарских јутара. Јован је наставио истим темпом када је преузео газдинство од оца, јер се на тежак рад у паорлуку свикао од малена.
Угледни домаћин из Богараша прича да од 1981. до прошле године нису жалили труда, јер је производња „берлеја“ итекако захеван и мукотрпан посао који захтева пуно вредних руку. Од лане у газдинству Грујин нема ни струка „берлеја“, а и највећи број пољопривредних газдинстава из овог краја су угасили производњу.
– Производња „берлеја“ је доживела пропаст вероватно и због политике великих дуванских компанија, престанком уговарања ове производње, а оне мање фирме које се баве дорадом и трговином дуваном ни приближно нису испунила очекивања произвођача. Узгој дувана сорте „берлеј“ на нашем подручју има дугу традицију, али изузев неколицине, објекти у које је наменски улагано за природно сушење дувана углавном остали су празни, мада покушавамо да велике шупе изграђене за те сврхе искористимо за друге сврхе – напомиње Грујин.
Само у Богарашу било је тридесетак произвођача, а према речима Грујина, остала су да се дуваном баве само два газдинства која су у узгој дувана ушли претходних година, док су произвођачи са дугогодишњим искуством дигли руке од „берлеја“:
– Испоручивао сам годишње десет тона сувог листа „берлеја“, што је доносило солидан приход нашем домаћинству, али прошле и ове године нисмо га садили, нити више намеравамо. Био сам међу највећим узгајивачима „берлеја“, али у односу на површине које обрађујемо, дуван нам није био најважнији, па сам лакше прешао на друге културе. И до тада сам под сирком метлашем имао значајне површине, тако да одустајање од дувана није изазвало потресе.
Пољопривредно газдинство Јована Грујина обрађује око 80 хектара земље, при чему је у сетвеној структури сваке сезоне половина површина под пшеницом и јечмом, док за другу половину домаћин из Богараша ослушкује и прати кретања и прилике на аграрном тржишту:
– Тако након жетве житарица, током јесење бербе и зиме, све до пролећа, имам времена да се определим. На свим парцелама обавим јесење орање и целу зиму могу да размишљам шта да посејем.
Ове сезоне сирак метлаш, иако је род мањи него лане за око 30 одсто, има тржиште, међутим, Јован предочава да је јако велики проблем са радном снагом. Да се посеку метлице сирка са једног хектара потребно је бар 25 радника, међутим, посла има на транспорту, па да се све садене у камаре и оврше семе тако да у време бербе по хектару треба око 30 надница:
– За бербу сирка метлаша све је ручни рад, али ја лично нисам доживео да не урадим посао на време, јер сам пре кише успео да скинем род са 30 хектара. За два недеље интензивног рада успели смо да род сместим под кров, у шупе и сада могу да чекам купце. Сирак, а и житарице, све радим за слободно тржиште сопственим улагањима, без уговарања, да не зависим ни од кога. Производња сирка је солидна, мада није свеједно да ли се продаје неовршен са семеном или овршене метлице. Цена неовршеног сирка са семеном није се мењала већ четири године, него је и пала, јер је била 40 динара по килограму, а из овогодишње бербе је откупљиван за 30 до 33 динара. У овој сушној години са умањеним приносом продаја са семеном није било никакве рачунице и добро је бар да су произвођачи покрили трошкове. Ја искључиво продајем овршени сирак чија је цена такође пала у односу на лањску, иако је берба била скупља и род слабији, али још увек можемо да се уклопимо.
За килограм овршеног сирка откупљивачи плаћају 85 до 90 евроценти, али према речима Грујина, толико може да се постигне само за најквалитетнију робу која може да иде за извоз у Турску, док за сирак лошијег квалитета тренутно баш и нема купаца. Највећи купци сирка су Турци, а од овдашњих произвођача овај извозни артикал откупљује сенћанска фирма „Шурањи-кооп“, која има откупно место и вагу у Богарашу. Са овог подручја пре је било извоза сирка и за Македонију и Босну.
– Сирка је ове сезоне можда било и превише у нашем атару, али многи су се први пут као почетници упустили у производњу, која што се тиче сетве и неге усева није одвише захтевна, међутим, највећи проблем је радна снага када приспе за бербу – предочава Грујин. – У Богарашу нема ниједне групе сезонаца организоване за брање сирка, а на окупу је само једна мања група од 15 до 20 људи која ради на дувану и берби краставаца. За бербу сам ангажовао групу Рома из оближњег Торњоша која не бере на сат и у надницу него у ђутуре по јутру и тако немам бриге са њима. Знам да израчунам унапред колико ће то коштати и која је то цена у коју морам да се уклопим.
Код улагања у производњу и организацију посла Јован се ослања на сопствени капитал и могућности газдинства, а од подстицајних средстава само користи оно што се из аграрног буyета добија по хектару обрадиве површине. Друге подстицаје, као што су за инвестирање у нове машине није користио, јер ту је неопходан већи капитал. Има солидну комплетну механизацију, од трактора и сејачице до комбајна, што је довољно за површине које обрађује и по потреби је обнавља сопственим средствима.
Милорад Митровић
И паорлук обезбеђује солидну егзистенцију
На парцелама газдинства Јована Грујина има још површина под сунцокретом и кукурузом, такође и шећерном репом, али је са 15 површина смањена на осам хектара. Могућности за наводњавање има само на парцели од 12,5 јутара око салаша, а ту једне сезоне када се засеје слатки корен три сезоне треба паузирати. На том делу имања се раније узгајао и дуван, али ту је сада луцерка за продају, која ће се према Јовановим проценама највероватније исплатити, пошто је година била сушна тако да је без заливања род луцерке слабији. Луцерка ускладиштена под шупом чека зиму, када се обично постиже најбоља цена. „У пољопривреди јесте тешко, али треба паметно радити. Да нисам задовољан, не бих се бавио паорлуком, јер породица има солидну егзистенцију, имамо троје деце које школујемо. Пошто имам три ћерке, нису за испомоћ на њиви, па сам принуђен сам да све постигнем”, сазнајемо од Грујина.
