Наиме, Бранислав Гулан, члан Одбора САНУ за село тврди за “Дневник” да Србији, а посебно Војводини, прети велика опасност од тајног осиромашења земљишта, што може имати несагледиве последице на целокупну пољопривредну производњу, а тиме нам може узети најјачи адут из руке када је реч о извозу.
Ако будемо наводњавали њиве, а не буде стајског ђубрива од Војводине ћемо за пола века направити пустињу, истиче Гулан. Како додаје, због аларматног опадања органске материје, односно хумуса, поготово у Војводини у којој се налази око 1,7 милиона хектара обрадивих ораница, српске њиве би ускоро могле постатити неплодне.
Стручњаци у Србији износе забрињавајуће податке да је ниво хумуса у земљишту већ сада испод три одсто, што је на граници оптималног.
Органске материје пре почетка интензивне пољопивреде у војвођанским њивама у дугој половини 20. века биле су више од пет одсто, а само у последњих двадесет година са 3,5 спали смо на три одсто. Због тих чињеница, указује наш саговорник, крајњи је моменат да, пре свега држава, схвати размеру проблема и да реагује.
Уколико се под хитно не реагује и повећа производња стајског ђубрива Војводину нећемо моћи да зовемо ни житницом Србије, а камоли Европе. Већ сад се осети негативни ефекат, па и поред коришћења пуне агротехнике, на њивама нам опада принос, објашњава Гулан.
Према његовим речима, разлог за недовољне количине стајског ђубрива како за домаће њиве, тако и за извоз је рапидно опадање сточног фонда.
То је довело до тога да на великој већини наших њива, а у Србији има 4,1 милион хектара обрадивих поља, не користимо стајњак као органско ђубриво, него минерална гњојива.
Добро је, додаје Гулан, што се граде нови системи за наводњавање у Србији, јер сада вода стиже само на три одсто поља, док се у свету навоњава чак 17 одсто површина.
Око 75 одсто повшине Вјводине покривено је с два типа земљишта: черноземом и ритском цницом, која је у другој половини прошлог века имала садржај органске материје више од пет одсто, а данас у Војводини земљиште са оволиким садржајем хумуса има свега на један одсто површина.
Јовица Васин из Института за ратарство и повртарство у Новом Саду, такође тврди да Војводини, али и другим деловима Србије, прети велика опасност од трајног осиромашења земљишта, што може имати несагледиве последице и на производњу.
Међутим, ако изградимо и будемо користили системе за наводњавање без стајског ђубрива, већ за пола века ће се од Војводине створити пустиња. Како сматрају стручњаци, већ заоравањем, а не паљењем жетвених остатака, помогли би пуно њивама да се опорављају. Обнављање сточног фонда је дуготрајан процес, па је потребно субвенционисати произвођача који сада има стоку да на правилан начин негује стајњак пре његове примене на парцели. То државу не би много коштало, а у многоме би поправило квалитет земљишта и спечило да оно постане трајно осиромашено и самим тим лоше за производњу, сматра Гулан.
Наш саговорник објашњава да данас у Србији постоји 893.000 говеда, од чега око 300.000 крава млекуља. Гдишње произведемо мање од 400.000 тона свих врста меса, од чега 75.000 јунећег.
Разлог што немамо стајског ђубрива је свакако и у чињеници да сточни фонд у говедарству годишње опада за два до три одсто. Од 1996. имамо дозволу за извоз 8.875 тона беби бифа годишње, а никада се нисмо ни приближили тој цифри. Имамо свега 12.000 товних јунади у земљи, а сада би нам само у Војводини требало 100.000, како би имали довољно стајњака и ђубрили наше њиве на добар и начин који ће их учинити још плоднијим и богатијим односно вратити им квалитет који треба да имају. Дакле, прво треба напунити празне стаје са јунадима. Када то урадимо, онда ће бити стајњака и за домаће њиве и за извоз, па самим тим добро и паорима и држави. Дакако, обнова говедарства је дуг поцес , али што пре са њим започнемо, пре ћемо имати резултате, указује Гулан.
Повећање броја говеда, сматра Гулан, решило би два битна проблема за нашу државу: ем би се повећала производња стајњака и он нашао на српским њива, ем би имали довољно јунећег меса за извоз. Уз то би и извозили стајњак па и на томе зарађивали.
Нама не требају свиње, већ говеда. Говеда можемо да извозимо, свиње не. Треба ли подсећати да ЕУ годишње увезе око 700.000 тона јунетине из Бразила и Аргентине, а да имамо пре би купили нашу, јер смо им ближи, тврди Гулан.
Купили би, наставља наш саговорник, и сав стајњак који спремимо за извоз.
Поред тога, имали би довољно јунетине за Кину и Турску, што смо и обећали да ћемо учинити. Како да испуним обећање с постојећим бројем говеда. О томе треба да размишљају они који се уздају у српску пољопивреду и верују да она може донети привредни раст. Може свакако, али само ако се у њу улаже и ако се не дозволи да се земљиште уништава и губи на квалитету и да су штале празне.
Љубинка Малешевић
