Подмладак Моловића из Витојеваца остаје веран пољопривреди

Владимир (31) и Немања (25), синови Радише и Снежане Моловић из Витојеваца, места у румској општини са око 800 житеља, уверени су да угодно могу да живе на селу, одлучни су у опредељењу да ту обезбеђују егзистенцију.
с
Фото: М.Митровић

Вредни су и радни не само због очевог имена, него и због тога што су увидели да се у пољопривреди морају засукати рукави и интензивно радити да би се омогућио солидан животни стандард, поготово што то и захтева производња дувана сорте “вирyинија” којој су посвећени.

Радиша Моловић је по струци хемијски техничар и до пре деценију и по радио је у производњи целулозе у сремскомитровачком “Матрозу”, његова супруга Снежана је трговац у сеоској продавници, а синови Владимир и Немања стекли су факултетске дипломе у Новом Саду. Када је добио отказ у “Матрозу”, Радиша није хтео да тражи посао у дургој фирми, него су у атару Витојеваца породично ушли у производњу дувана, која изискује доста ангажовања, али у њој има сигурности и више пара.

На истом грунту и под истим кровом функционишу два пољопривредна газдинства, јер је уз оца Радишу газдинство засновао и Владимир, иако има дипломи Високе пословне школе у Новом Саду. У два газдинства Моловићи обрађују 70 јутара земље, од којих је 30 у њиховом власништву и остатак у закупу, а под дуваном се усталила површина од око 25 јутара. 

- Стално сам био уз деду Лазара и оца у производњи дувана и заволео сам тај посао, који није лак, али сам увидео да ми одговара. У производњи дувана добро сарађујемо са фабриком дувана Компаније ЈТИ из Сенте и надам се да ће потрајати, да нећу морати да тражим посао у струци. Одувек сам волео живот и рад на селу, нисам тежио томе да одем и радим у граду, без обзира што сам студирао у Новом Саду. Свима који имају услове, пожелео бих да остану или да се врате и живе на селу. Држава треба да помогне младима за почетак. Ко ради и озбиљно је посвећен послу, може да обезбеди сигурну егзистенцију на селу, као што је ми видимо у производњи дувана, која је профитабилна. Ту смо сви скупа, породично радимо посао и мислим да је тако за почетак најбоље - уверен је Владимир Моловић, који је засновао породицу, оженио се Биљаном из оближњих Грабоваца и изнедрили су ћеркицу Дуњу, која је мезимица породице.

- Услова за живот на селу има, али мора да се ради. Посебно у овом послу са дуваном којем смо посвећени, када се у њега уђе, нема назад. У Витојевцима је мало младих из моје генерације и млађих који су остали да се баве пољопривредом, јер и они који су остали већином су се запослили у фирме и путују на посао у Руму, Шимановце и друга места. Вероватно ће неки од њих отићи у градове. Ми немамо намеру никуд да идемо из Витојеваца. У селу има основна школа до четвртог разреда, после деца у више реазред иду у Грабовце или Платичево, ко како одлучи. Млади у провод највише иду у Платичево, које је близу на три километра, али сада због короне није време за провод. Имамо и клупску кафану “Партизан”, а наш Фудбалски клуб “Партизан” добро се држи у горњем делу табеле Сремске лиге - каже Владимир.


Коњи прирасли срцу

Браћа Владимир и Немања велики су заљубљеници у коње племените липицанерске расе, па захваљујући њима, штала је попуњена пре нешто више од деценије. Владимир прича да, иако тата Радиша некако није волео да држи коње јер је био преокупиран другим пословима и занимацијама, изгледа да је тај ген повукао од деде Лазара. Некада је коње држала готово свака кућа, а сада је у Витојевцима свега петнаестак грла.

- Деда је држао радне коње, јер такво је време било, трактори су били права реткост. Отац није марио да се бакће коњима, али су мени и брату од малих ногу прирасли за срце. Дуго смо у шпедитер и парадни фијакер презали расне кобиле Бистрицу и Оморику, које су нашу шталу обогаћивале потомством. Недавно смо остали без Оморике, мењали смо је за такмичарски фијакер, пошто када дозвољава време волимо да наступамо на фијакеријадама, а такође и да јашемо коње, што је део наше сремачке традиције о празницима. У нашој малој породичној егели су нам сада остали Бистрица и њене две ћерке Ема и Дама. Коње су хтели, не хтели  већ заволели сви у породици, јер када смо у послу на њиви неко их мора намиривати и тимарити - вели Владимир Моловић.


Расад дувана за овогодишњу производњу приспева, али хладније пролећно време имало је утицаја на спорији развој, па Владимир очекује да ће бити спреман за изношење из пластеника и расађивање на њивама око 10.маја.

Владимиров млађи брат Немања је у Новом Саду у децембру завршио студије менаyмента у агробизнису. И Немања каже да нема намеру да иде из Витојеваца, па док још разматра идеје како да оплоди диплому менаyера у агробизнису, лаћа се пољопривредних послова у породичним газдинствима.

- Ако питате младе, живот је бољи у граду, али мене су и за време студија увек вукли на село послови у газдинству, у које се укључујем по потреби. Евидентно је да живота има на селу. Ко има услове, мислим да је боље остати у пољопривреди и бити свој газда, него за другог радити. Намеравам да отпочнем неки свој бизнис. Сада размишљам у ком правцу да кренем и хоћу све. За почетак, најреалније је да започенем нешто са комерцијалом, па ћу видети како ћу се снаћи и уклопити, да агробизнис развијам на свој начин. Свако ко има идеју покреће свој бизнис, ко хоће да буде свој газда. Имам много идеја, па ћемо видети како ћу и шта остварити - планира Немања Моловић.

Милорад Митровић

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести