Домаћа свињетина до сада је могла прећи европске границе само уколико је била у одређеној мери термички обрађена. Али је зато тржиште свиња било окренуто извозу у околне земље које нису чланице ЕУ, и у Русију, а почетком августа из Министарства пољопривреде најављен је, по основу споразума с Кином, извоз свињског меса без квота с полазном основом од 50 тона.
Колико ће укидање вакцинисања допринети развоју свињарства пред појавом афричке свињске куге, за сада регистроване у две општине, видеће се у наредном периоду, али је извесно да укидање вакцине против класичне свињске куге представља прилику да се тов свиња повећа и развој свињарства подстакне.
– Наша земља више увезе свињетине него што утови – каже доцент с Департмана Пољопривредног факултета у Новом Саду за сточарство др Дејан Беуковић. – Прошле године увезли смо највише свињетине из ЕУ.
Он помиње податке Републичког завода за статистику по којима је лане наша земља имала око 340.000 крмача и утовила око 2,7 милиона свиња, што је у односу на 2017. годину 4,1 одсто мање.
Уматичено 200.000 приплодних грла
– Да ствари иду набоље показује и податак да је само у Војводини у протеклих седам година уматичено више од 200.000 квалитетних приплодних грла, што је у просеку око 30.000 годишње – истиче др Беуковић. – Ипак, крајњи биланс успеха када је у питању технологија гајења нам говори да успешна производња мора бити с најмање 21 товљеником по крмачи годишње јер само тако може се очекивати остваривање зараде. Тренутно на много фарми у Србији крмаче дају 15,5–16 товљеника годишње, што је нерентабилно и неконкурентно у поређењу с европским фармама.
Др Беуковић каже да, имајући у виду капацитете за свињарску производњу, тов свиња може бити знато већи и, по незваничним проценама, домаћи сточари могу утовити и више од десет милиона свиња, за чију исхрану Србија има производне капацитете, који се, када је сточна храна у питању, огледају у више од три милона тона кукуруза.
– Процењује се да у Србији постоји око 40 празних објеката у којима је својевремено организован тов животиња и који би поново брзо могли бити у функцији. Ипак, доћи до преко десет милиона свиња подразумева дуготрајан системски рад – истиче др Дејан Беуковић. – Мали сточари поједнично не могу много допринети извозу јер озбиљни аранжмани захтевају уједначеност, континуитет квалитета и континуитет количине. Једина перспектива за мале прозвођече је удруживање и кластерски приступ. Наш фармер избегава улазак у озбиљне асоцијације и међусобна повезивања, као и повезивање с кланичарима и произвођачима сточне хране. Углавном су неповезани и неорганизовани, што је велика баријера за испуњење озбиљних извозних уговорених квота.
Али др Беуковић каже да држава ради на томе да подстакне развој свињарства путем субвенција за квалитетна приплодна грла, које су с почетних 5.000 динара и данашњих 15.000, директно допринеле одржавању високог генетског потенцијала, посебно на фармама са заокруженим циклусом производње.
З. Делић
