Сада већ неколико седмица беру зелену салату и ротквице и преко накупаца продају овогодишњи род, највише по Новом Саду, да би потом посадили расад парадајза, а после и паприку.
Браћа удружена сеју и кукуруз, пшеницу, сунцокрет, соју… на 55 јутара земље, од којих има и њихових ораница и оних узетих у аренду.
Краве више не држе, кажу, њима су им се бавили родитељи док су они студирали. Сада само отхране две-три свиње за сопствене потребе.
– Професори су нам на факултету говорили да просечна породица може да живи од пластеника површине 1.000 квадрата, а ми имамо три пута више. Осим у дворишту, имамо и два пластеника на њиви – каже Раде Панић, и додаје да су од Покрајинског секретаријата за пољопривреду добијали новчане подстицаје за фолије и конструкције. – Дуго нисмо знали за ту могућност, а када смо чули и скупили обимну документацију, конкурисали смо и добили поприлично. Испуњавали смо све услове, имамо испод 40 година, дуго гајимо поврће у пластеницима и још смо школовани за посао.
Браћа Панић у повртарствуу имају подршку у супругама и родитељима још у снази па су, живећи за сада сви под једним кровом у слози и поштовању, успели да млађем брату Ненаду направе кућу, додуше још неусељену, и још много штошта купе да би унапредили производњу. Али упркос томе што се може лепо зарадити, браћу мучи питање да ли су добро изабрали.
– Завршили смо факултете и уместо да радимо у некој фирми за плату, ми ринтамо од јутра до мрака. Додуше, буде и слободног времена, али откако смо кренули да спремамо салату и ротквице за пијацу, не можемо ни да предахнемо. Уз то, бар је тако у Вилову, не можемо да нађемо раднике да нам помогну – каже Раде.
Највећи проблем Панићима представља несигурност у послу, која се огледа у ценама и пласману рода. Кажу да домаће цене зависе од количине увозног поврћа, док се у погледу продаје никада не зна коме ће се продати поврће, већ ко наиђе. Често накупци боље прођу од произвођача јер су у производњи улагања велика, семе и енергенти скупи, а препродавци немају те трошкове.
– Ове године смо добро прошли са салатом и ротквицама, не само зато што се то поврће не увози већ и што је зима била јака па многима род није успео. Зато су главица салате и веза ротквице коштале 30 одсто више него лане, на велико су вределе 30 динара, а временом се цена спуштала до садашња 23 динара – каже Раде Панић.
Чим скину салату и ротквице, вели, имају већ спреман расад парадајза.
У погледу цене парадајза Раде Панић не зна како ће проћи ове године. Прво, каже, стигне турски парадајз од професионалних произвођача, нека друга-трећа класа, који на новосадској Кванташкој пијаци обара цену домаћег.
– Ми наш парадајз не третирамо пестицидима јер за то нема потребе, поврће је у затвореном простору па нема страха од болести. Користимо бумбаре за опрашивање, и имамо свој бренд на лиманској пијаци „Парадајз из Вилова непрскан”.
– Расад је наш, семе је домаће из овдашњих пољопривредних апотека. Увек посејемо више па ће нам тако претећи око 1.000 струкова за продају – каже Раде, и додаје да, у зависности од тога какво ће бити пролеће, први зрели пловоди треба да стигну између 25. маја и 1. јуна, и онда сваки дан следи берба парадајза до 25. јула
Кад прође парадајз, браћа Ненад и Раде у пластеницима почињу нову производњу – паприке.
– Тако избегавамо преклапање с парадајзом произведеним на отвореном простору и крећемо да радимо паприку, која стиже у новембру. У то време већ буде мраза па паприка сађена на отвореном буде лоша, а наша из пластеника лепа и тако на пијацама понуду попуњавамо домаћом из пластеника, и очекујемо да буде продавана по доброј цени .
З. Делић
