– Идеја ми је била да кад одем у пензију имам допунски рад и приход – прича Бранко Латиновић. – И то ми се остварило. Данас на два јутра земље поред Тисе, на Бабатову, имам воћњак од 85 стабала. Њиву сам наследио и консултовао сам се шта би се ту могло урадити јер је близу Тиса и земља се може лако заливати. Знао сам да нећу жито или кукуруз. Прво сам хтео да посадим кајсије, онда сам чуо да се оне добро слажу с орасима. И на крају је испало да је остао воћњак ораха. Имао сам и кајсије, али оне су кратког века, и повадио сам их.
Воћњак је формирао уз помоћ савета стручњака из новосадског Института за воћарство.
– Садио сам орахе сукцесивно, по неколико стабала годишње. Слушао сам све савете и данас сам врло задовољан. Орах није захтевна воћка, али мора се водити рачуна о штеточинама. Најопаснија је орахова мува, која напада пред крај лета. Уђе у плод и љуска поцрни. То више не може да се спаси. Зато ваља водити рачуна, пазити, прскати кад треба и како треба, и род се може сачувати – објашњава Латиновић.
Орах је почео да зри последњих двадесетак дана. Берба је, у ствари, сакупљање плодова који отпадну.
– За сада, бербу можемо да обавимо сами, а помажу нам и деца. Нису сви ораси у пуном роду, како сам их сукцесивно садио, тако сад и дају род. Пун род ораси почињу да достижу у петнаестој години. Орах може доживети и 50 година, и стално расте и развија се. Што је старији, то је роднији. Зато ћу већ следеће године морати да ангажујем и додатну радну снагу – каже он.
Кошнице и препелице
Пошто ни у пензији очигледно не мирује, Бранко има и кошнице, а однедавно, заједно са сином, гаји и препелице.
– Кошнице сам наследио од сестре која се замонашила. Тренутно се не бавим интензивно пчелама, корисне су ми за опрашивање, а мед који добијем добро дође. Препелице су нам нови агробизнис, наравно, због јаја – објашњава Бранко Латиновић.
Кад се берба обави, ораси се пакују у мрежасте yакове и оставе да се осуше на ваздуху. Онда следи „крцкање”.
– Продајемо очишћени орах, који последњих година држи цену од 800 до 1.000 динара килограм. Том ценом сам задовољан. Продајемо га од куће, преко интернета, а имам и откупљивача који га после продаје на пијаци – истиче Латиновић.
Србија не производи довољно ораха за сопствене потребе, па се то коштуњаво воће увози, највише из Турске.
– Кад га превише увезу, цена домаћег падне. То није добра порука за произвођаче. Али, то је тако са свим култура – напомиње наш саговорник.
Ж. Балабан
