Дискусија у новосадском Основном суду: Зашто суђења трају дуго?
НОВИ САД: У новосадском Основном суду прекјуче је организована дискусија на актуелну тему: Зашто суђења дуго трају, у оквиру пројекта “Отворена врата правосуђа”.
Овакав дијалог, како је наведено, има за циљ укључивање грађана у реформу правосуђа из другачије перспективе, што су после представљања рада суда, доказала и питања присутних учесника у вези са судским поступцима и стручна појашњења њихових дилема.
Прва заменица председнице Основног суда судија Татјана Паклединац је напоменула да је ово други суд по величини у Србији, који има тренутно 102 судија, а у току је конкурс за још четворо.
У првих шест месеци Суд је имао у раду око 45.500 предмета, и успео да реши прилив нових, и чак 2.500 предмета више од прилива, тако да је број оних који су нерешени на крају поменутог извештајног периода смањен. Морам напоменути да у броју старих предмета нема знатно судећих, већ се он односи махом на извршне поступке, рекла је Паклединац.
Заменица председнице казала је да овај суд улаже велике напоре и покушава да решава старе предмете што брже, понарочито оне старије од десет година.
У неким реферадама, на пример код радних спорова, готово да и нема старих предмета, где се они решавају у року од шест месеци, додала је Татјана Паклединац.
Судија Основног суда у Новом Саду Биљана Лепотић одговорила је на питање шта то успорава судски поступак, односно појаснила, на чега се односи и јавности често помињано, суђење у разумном року.
Пре свега, реч је о људском, односно грађанском праву, гарантованом уставом и подложном Европској конвенцији. Иначе, Закон о праву на суђење у разумном року из 2015. године је у својим почетним одредбама предвидео шта се то цени код трајања поступка, уз уважавање свих околности однсоно сложености предмета, истакла је Биљана Лепотић.
Навела је да није свеједно да ли се изводе бројни докази због чињеничног питања у поступку, или се он води поводом, на пример, писане докуматације.
Судија Основног суда Милан Кнежевић истакао је преоптерећеност судија парничара бројем предмета. Он је напоменуо да сваки грађанин има право на суђење у разумном року без одуговлачења и то право је уско повезано с правом на судску заштиту.
Свака посебна парница има свој оптималан рок. Карактерисично за грађанске, парничне, ванпарничне, извршне поступке, је чињеница да када се поднесе иницијални акт, током трајања тог поступка не долази до наступања застарелости потраживања. Ти поступци неретко трају дуго, објаснио је судија Кнежевић и додао.
Врховни касациони суд је донео јединствен програм решавања старих предмета, а на основу њега сви судови у Србији су донели посебне програме за решавање ових предмета за сваку судећу годину. Да појаснимо, под старим предметом се подразумева онај у којем поступак траје дуже од две године, а трајање поступка се рачуна од момента подношења иницијалног акта, поднете тужбе или извршења рекао је Кнежевић. Он је закључио да, посматрајући прошлу годину, циљеви решавања старих предмета у новосадском Основном суду су у великој мери испуњени.
Убрзано се поступа, а рочишта се заказују у роковима који нису дужи од 30 дана, казао је судија Милан Кнежевић.
Кад се говори о опструкцији, влада став да је Суд тај који може да убрза поступак, и то је тачно, али увек се посматра који су пропусти на страни суда и да ли је за одређено време могло да се изведе више доказа и да се спроведу све законске мере да се процес оконча. Ипак, мора се узети у обзир и број судија, као и да има и других учесника у поступку, односно странака. На пример, могуће је недостављање налаза вештака у одговарајућем року. Такође, странка која се не појави пред судом можда не оправда свој недолазак унапред, да би судија могао да откаже рочиште, као и многе друге ситуације, нагласила је судија Лепотић.
Она је предочила да, кад се прича о трајању поступка, мора се имати у виду и начело доброг вршења правде, односно да квалитет правне заштите мора бити на задовољавајућем нивоу.
Форум је организован уз подршку Врховног касациоционог суда и сарадњу више удружења, Центра за европсле политике, Комитета правника за људска права - Јуком и уз подршку Америчке агенције за међународни развој - УСАИД.
М. Вујачић