Овера пуномоћи и код страних нотара

 у том делу мора да заживи што пре. Практично, то значи да наши конзулати и амбасаде у иностранству убудуће неће моћи да оверавају пуномоћја као што су до сада чинила.

Наши грађани у расејању били су затечени таквим ставом Јавнобележничке коморе Србије, сматрајући да ће сада по сваки печат морати да долазе у отаyбину, што би створило велике проблеме онима који живе у Аустралији, на Новом Зеланду, у Америци или било којој далекој држави у свету. У самој Јавнобележничкој комори Србије нису оспорили да такав став може задати проблем српском расејању, али су уверени у то да наша конзуларна представништва морају да поступају у складу с државним законодавством. Додају да нотари јесу по договору прихватили пуномоћја оверена у дипломатско-конзуларним представништвима, али да су она била одговарајућа по садржини, али не и форми.



Пуномоћје мора да прати форма уговора јер, по Бечкој конвенцији, конзулати су дужни да поступају по прописима своје земље и да обављају бележничке послове, што не чине. Знамо да ће дијаспора имати проблема, али реч је о правном задатку, и боље је да се сада реши да се не би десило да неки посао наших људи у дијаспори пропадне јер конзулати нису радили по законима Србије, сматрају у Јавнобележничкој комори Србије.Министар правде Никола Селаковић поручује да дијаспора неће трпети због нотара приликом овере пономоћја само због тога што наша дипломатско-конзуларна представништва немају довољно правника који знају да саставе јавнобележничке записе који имају прописану форму.



– Наши држављани, осим у ДКП-има, пуномоћје могу оверавати и код страних нотара у државама у којима живе. Тако оверена документа по основу узајмности две државе биће призната и код нотара у Србији – рекао је Селаковић, додајући да Комора и јавни бележници у Србији треба да прихватају пуномоћја оверена у ДКП-има у форми обичне овере потписа. Међутим, прихватање таквих пуномоћја односи се само на оне послове који се код нотара састављају у том облику, док се та форма не захтева за остале послове где се, као и до сада, ради обична овера потписа. За пуномоћја из, рецимо, домена Закона о промету непрокетности, односно закључивање уговора о промету непокретности, мора ипак постојати стручан нотарски запис.



Проблем би био лако решен када би у свим нашим ДКП-има у свету било довољно правника који би се обучили за јавнобележнички посао, али је чињеница да њих нема у потребном броју. Као могуће решење, помиње се могућност да у нека представништва у иностранству буду послати стручни кадрови из Србије који би се бавили пословима пуномоћја. Но, наредних месеци ће ДКП-и добити упуства или приручнике о томе како ће се убудуће обављати издавање пуномоћја, а ту је и тумачење министра правде по којем наши држављани могу све своје потребе обавити и код страних нотара у земљама у којима живе. Јесте да ће их то изаћи много скупље него што би платили нашим нотарима у ДКП-у, али је свакако јефтиније него да за сваки печат долазе у Србију.



Љ. Малешевић