ТЕМА ДНЕВНИКА Сачекуше синоним за мафијашке обрачуне

НОВИ САД: Новосадска полиција и даље интензивно трага за особом која је у недељу око 21 сат у Сремској Каменици убила бизнисмена Драгана Амиџића Амиџу (55). Он је ликвидиран у класичној сачекуши на паркингу испред „Едуконсовог” студентског дома, након што је изашао из ресторана „Кампус”.
1
Фото: Dnevnik.rs

Нападач, који је, како се претпоставља, испалио из ватреног оружја десет хитаца, пратио је Амиџића и када је овај изашао из ресторана, под окриљем мрака, испалио је смртоносни рафал, а затим побегао у непознатом правцу.

Та, али и сличне ликвидације у Новом Саду, Београду и другим градовима Србије, које су се дешавале протеклих месеци, поново су подсетиле на деведесете године прошлог века. Сачекуша је на овим просторима постала синоним за мафијашке ликвидације и криминалне обрачуне. Жаргонски, та реч значи – напасти из заседе. А таква су готово сва убиства од почетка деведесетих па до данас.

Један од врсних познавалаца дешавања у црној хроници Машан Лекић подсећа на то да је прва сачекуша, када је и употребљен тај израз, била убиство на београдском Коњарнику 15. фебруара 1985. године. Жртва је био Ранко Рубежић.

У то време он је био близак с браћом Слободаном и Браниславом Шарановићем и важио је за њиховог „момка”. Наводно, они су и криви за његову смрт, а убили су га Рубежићеви сарадници Драган Поповић Дадиља и Милован Вујсић Вуја. Готово сви актери те приче, па чак и сами Шарановићи, ликвидирани су у такозваним сачекушама, а један од њих – готово три деценије касније.

С почетком рата на просторима бивше Југославије разбуктала се таква врста обрачуна. Почетком деведесетих година већина београдских криминалаца, па чак и они који су радили за тајну српску и савезну полицију, вратила се у земљу. Једни су одлазили чак и на ратишта, а сви заједно су улазили у до тада готово непознате послове – шверц. У томе су видели шансу за добру зараду јер је земља била под санкцијама, у економској кризи и окружена ратним дешавањима. Међутим, борба за превласт на црном тржишту носила је жртве. Готово сваког дана падале су главе. Свака друга у, како су медији описивали, „добро припремљеној и организованој сачекуши”.

Испред тржног центра „Меркатор” на Булевару Лењина на Новом Београду 1. октобра 1993. године убијен је Георг Жорж Станковић, власник неколико локала с билијар клубовима и покер апаратима. Станковић је био веома успешан боксер и извесно време провео је у иностранству. Нападачи су га сачекали сакривени иза једне зграде, пришли и пуцали када је наишао. Никада нису пронађени.

Средином деведесетих започела је и нова врста сачекуша – подметање експлозива и активирање с безбедне удаљености. Прва жртва био је Раде Међед, који је 15. новембра 1994. године у центру Београда, у Улици кнеза Милоша, смртно рањен у експлозији џипа за чијим је воланом био.

Непун месец касније на раскрсници улица Српских владара и Светозара Марковића, недалеко од Трга Славија, убијен је вођа вождовачке екипе Горан Вуковић Мајмун, човек који је ликвидирао легенду српског подземља у Немачкој – Љубомира Магаша Љубу Земунца.

Фото: Dnevnik.rs

Сачекуше су спремане и за многе људе из света политике и бизниса. У заседама су убице сачекале и генералног директора ЈАТ-а Жику Петровића, генералног директора „Беопетрола” и генералног секретара ЈУЛ-а Зорана Тодоровића Кундака, савезног министра одбране Павла Булатовића...

Последњих година криминални обрачуни и мафијашка разрачунавања увек су описивани на исти начин – убице су жртву сачекале сакривене и када је наишла мета, испалиле су кишу метака.

То је обележје које је пратило крвави сукоб између екипе Луке Бојовића и групе браће Шарановић, али и сурови рат двају црногорских кланова – „кавачког” и „шкаљарског”.

Из заседе су у Београду, подсетимо, убијени и један од вођа навијача „Партизана” Александар  Станковић, Горан Радоман, Црногорац и припадник „шкаљараца”, „кавчанин” Даворин Балтић, Блажо Ђуровић, Милутин Тришић Триша, близак „вождовчанима”. У суровој сачекуши ликвидиран је и Властимир Милошевић, и то на трамвајским шинама у центру града. У Новом Саду још је непознато ко је ликвидирао Кићуна Вилотијевића 1999. године, полицијског инспектора Бранка Глушицу 2009, Теодору Каћански новембра 2016, ко је у мају ове године подметнуо експлозив под џип Далибора Богдановића Боће, ко је пре месец дана убио Жељка Булатовића...

Неке од подмуклих ликвидација полиција је разрешила, за оне које није – истрага је у току. Аналитичари кажу да није једноставно решити убиство у сачекуши – понекад су потребни месеци, па и године. Али, оно што је познато – ниједан предмет није остављен, нити заборављен. За убицама се непрестано трага, све док се не пронађу и не изведу пред лице правде.

Последњих година релативно су се проредила убиства у организираном криминалу. Разлога је више, а међу њима није занемарљив ни бољи рад полиције и правосудних органа. Међутим, то нипошто не значи да ће сачекуше потпуно нестати. Као што се организовани криминал у суштини не може потпуно искоренити, тако ће и обрачуни унутар разних кланова остати његов саставни део.     

М. Бозокин

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести