Највећи број ученика (97,4%) похађа једну од 454 државне, док је у приватном систему образовања, који тренутно чине 64 средње школе/гимназије, 2,6 одсто средњошколаца (6.443), 770 више него у години пре пандемије. Међу њима предњаче деца са севера Србије – 90,3 одсто, и то из Београдског региона (око 68,5%) и Војводине (око 31,5%), док их је 9,7 одсто са територије јужне Србије. Уколико се упореде подаци РЗС-а за последњих једанаест година, уочава се блага растућа тенденција у корист приватних школа, сем 2021/2013, кад је њихов број пао на 36, док их је, рецимо, 2010. било 39.
За то време, овај ексклузивни начин школовања постао је доступан и у мањим градовима, а дијапазон профила које нуде далеко је шири. Тако су, осим гимназија, на располагању економски, медицински, информатички, оптичарски, угоститељски, трговачки, саобраћајни и остали смерови који прате трендове на тржишту запошљавања и популарност профила у државном образовном систему, у којем се лане за гимназију определило 27,6 одсто ђака, док су у средњем стручном образовању најтраженији смерови из подручја електротехнике (12,1%), економије, права и администрације (11,9%), здравства и социјалне заштите (9,9%), машинства и обраде метала (8,9%), те трговине, угоститељства и туризма (7,6%). Док су на почетку биле ствар престижа, данас су све чешће избор породица које припадају средњој класи, будући да постоји могућност плаћања на рате, док поједине школе стипендирају најбоље приликом уписа. Осим интерактивне наставе у малим одељењима, за 1.500 евра или више по години неретко се добијају уyбеници, лаптопи, униформе, осигурање, па чак и екскурзије. Приватне школе од државних одваја и добра опремљеност, па тако неке имају отворене базене, симулаторе летења или сајбер учионице, где полазници могу да користе не само брзи интернет већ и да испробају нове игрице, закључује се прегледањем њихових сајтова. Предност су такође мања одељења, па професори имају времена за креативност и индивидуални рад са ученицима како би растумачили све нејасноће које се јаве током усвајања новог градива, док у државним школама, чији разреди броје и преко 30 ученика, ђаци који имају потешкоће са учењем често остају маргинализовани. За многе тинејyере је пресудна чињеница да часови почињу након 9 сати, па нема раног устајања. Родитељи пак најчешће наводе плусеве као што су сигурност детета и прилагођенији наставни план и програм, због чега немају издатак у виду приватних часова. Уколико се неки ученици баве професионално спортом, овакав вид образовања умногоме доприноси у њиховом двостраном развоју. Док приватне школе широм света уживају добру репутацију, захваљујући квалитетном образовању које нуде, у Србији постоје подељена мишљења, иако су својом акредитацијом, која би требало да гарантује валидне дипломе, признате пред законом Републике Србије.
Франческо Кубелак ученик је четвртог разреда новосадске средње школе „Business$IT” (BIT), која ове године уписује 15. генерацију на најтраженије смерове из области економије, банкарства и права.
– Неки садашњи наставници предавали су ми и у основној школи, те сам од њих чуо да је овде фокус на стручним предметима и да се може стећи применљиво знање о самој економији, за коју сам се одлучио – каже Франческо. – Осим тога, сазнао сам и за сарадњу коју BIT има са Кином, одакле сам упознао доста својих вршњака и научио много тога новог, за шта не бих имао прилику у државној школи. У разреду смо сложни, а да је већи, не бисмо моги да се толико добро упознамо. А што је мање одељење, наставници више могу да се фокусирају на сваког понаособ. Иако нас спремају за упис на факултет, сматрам да смо и са дипломом економског техничара, захваљујући пракси, способни да радимо.
Даница Иванчевић мајка је будућег малог матуранта и има годину дана да са њиме добро размисли о избору средње школе. Како каже, нема предрасуда према приватним образовним установама.
– Када шаљемо децу у иностранство, бирамо приватне школе, па зашто не бисмо и у Србији – додаје. – Новац је једина ставка због које се двоумимо. Од пријатељица чија их деца похађају чујем да су задовољни и много растерећенији, како приликом уписа, јер нема стреса због резултата завршног испита, тако и током школовања, будући да се не тера мак на конац ако професори увиде да ученик нема склоности ка неком предмету, рецимо ликовном. Добра ствар је и то што нема толико вршњачког насиља, које је узело маха, што говорим из искуства од пре два-три месеца. Свог сина једино саветујем да изабере стручну школу, а не гимназију, јер је њена диплома кориснија приликом запошљавања, уколико не жели да студира.
Да родитељи све више размишљају о приватним школама, потврђује мајка Сања Гавриловић, а разлог су две године под короном, током којих је њен син похађао пети и шести разред. Како примећује, у осмолеткама се брзо прелази с једне наставне јединице на другу и нема времена за понављање градива, чак ни за излазак пред таблу, а све се своди на трку за што бољим просеком, који суштински даје нереалну слику о постигнућима, што потврђује изузетно висок проценат ђака са Вуковом дипломом.
– Сматрам да је школство девастирано. Готово да не знам дете које не узима приватне часове, понајвише из математике, а потом из хемије, физике и српског језика, који се траже на завршном испиту. Када се ти трошкови узму у обзир, 100-130 евра месечно, колико износи месечна рата у приватним школама, није неприхватљива сума. С друге стране, конкуренција приликом уписа није толико јака, а у понуди су разнолики смерови. Једино што примећујем да нема уметничке школе, која нам је једна од опција, будући да би син хтео да заврши графички дизајн – каже саговорница.
С. Милачић
