У ректорату одржан пријем за студенте чланове спасилачког тима из Турске

Пет студената са Медициснког факултета и Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Новом Саду, који су учествовали у спасилачкој мисији у земљотресом погођеној Турској, били су у понедељак на пријему организованом у њихову част.
њ
Фото: Дневник (С. Шушњевић)

У Ректорату Универзитета, сусрет је био прилика и да им се искаже захвалност на показаној храбрости, хуманости и несебичности. Студенте је примио ректор пороф. др Дејан Мадић, који је том приликом рекао да спој академских мисли и кућног васпитања даје одличну децу, која расту у изврсне и племените људе.

„Сматрам да у медијима овој деци; која су показала емпатију према људима које не познају; није до сада дата довољна пажња, а њихово несебично дело је путоказ како одрасли треба да уче од млађих„, истакао је Мадић. „Сматрам да су они положили један испит људскости, зрелости и хуманости, а ми можемо само да будемо поносни. Осим добрих студената, будућих лекара и професора физичког, научили су да буду људи и њихово дело је тријумф Универзитета, јер осим науке и струке, добили су смернице од својих професора како гледати и разумети туђе муке, али је и тријумф њихових родитеља, јер су тој деци створили окружење у ком се, чини ми се, гајило то да треба више да бринеш о другима него о самом себи„.

Студент Медицинског факултета и вођа спасилачке мисије у Турској Драган Бјелић казао је да при повратку, када су се утисци слегли, може рећи да су поносни, јер су били једини волонтерски тим који је носио заставу Републике Србије у подручју које је погођено земљотресом.

„Наш тим је био у Кахраманмарашу, граду у којем је био други епицентар земљотреса. Тим је чинило седморо људи, пет студената, човека који је био спасилац и једног преводиоца за помоћ у комуникацији са турским спасилачким тимовима„, прича Бјелић. „Заувек нам у сећању остају слике страдалог турског народа. Нас су тамо водили хуманости и потреба да се помогне унесерећенима. Наша дужност је била да одемо, помогнемо и применимо на терену све што смо годинама учили„.

Његова колегиница студенткиња Медицинског факултета и чланица медицинског дела спасилачког тима Дуња Халиловић каже да је то било једно заиста стресно искуство али изузетно важно, поготово за студенте медицине, да виде шта је то у ствари рад на терену, какао се људима указује помоћ на лицу места, а у најкритичнијим ситуацијама. Остали су, каже у контакту са мајком девојчице коју су упутили у педијатриску болницу, када су им се обратиле због инфекције. У комуникацији су остали даље и са турским спасилачким тимом.

Апсолвенткиња на Медицинском факултету и вођа медицинског дела тима Весна Алексић каже да су боравили недељу дана на терену и да је то била права прилика да примене своја знања која су годинама усвајали на факултету. Већ су имали могућност да стечено знање тестирају за време епидемије короне, и сада, после Турске, стекну још једно велико искуство.

„Људи који се баве спасилачким послом тридесетак година кажу да нису доживели катастрофу оваквих размера„, каже Весна Алексић. „Сарадња са осталим тимовима је била одлична, мислим да смо били најмлађи тим и један од најмањих. Препознавали су нас по нашој застави Србије и у једном неформалном разговору су чак прокоментарисали да је било још петоро оваквих Срба као што смо ми, да им други тимови не би требали„.

Осим студената медицине, на терену су били и студенти Факултета спорта и физичког васпитања у Новом Саду Иван Раковић и Спиридон Ефапломатас. Заједно су провели преко 80 сати, неуморно трагајући и спасавајући људске животе.

„Нас двојица смо били задужени за претрагу терена, што је захтевало и тежи физички рад попут копања, извлачења спасавања живих, откривање преминулих„, истиче Раковић. „Слике су биле ужасне: око 60 одсто зграда је срушено, док су преостале претеће нестабилне, а око њих окупљени људи, чланови породица који од нас очекују било какве вести о својим ближњима...„

Сцене су, каже, биле стравичне, али дошли су да раде, помогну људима, учине нешто добро, што што их водило да у напорима истрају.

Када се вратиш све је другачије

Студент Факултета спорта и физичког васпитања и члан организације за трагање и спасавање Спиридон Ефапломатас рекао је да су у граду Кахраманмарашу затекли катастрофалну ситуацију. Заправо, града више није било. Операција спасавања је укључила сва њихова чула, а стрес био велики, нарочито у почетку, јер трагање за преживелиме је уажасна трка са временом, како оно одмиче, шансе су све мање. И сами су искусили велико подрхтавање тла, што је нешто што се не може избрисати из сећања.

„Када се вратиш, све је другачије„, казао је Ефапломатас. „Током операције спашавања, адреналин ради и не осећаш ништа. А када се вратиш и утисци се слегну, почињеш све више да цениш људе које имаш око себе. Више вреднујеш живот, кућу и храну које имаш, све оно што тамошњи становници више немају”.

        И. Бакмаз

EUR/RSD 117.0557
Најновије вести