НЕЋЕ У ГРАД Милош Мартић гради будућност у Савином Селу

Иако много младих из села одлази пут градова или других држава и тамо гради свој живот, најчешће радећи у фабричким халама, све је више и оних који се опредељују да остану на свом имању и обрађују земљу.
1
Фото: Дневник/ С. Шушњевић

Међу њима је и Милош Мартић (34) из Савиног Села, који живи и привређује у селу у којем је рођен и одрастао. Охрабрује то што, како Милош каже, међу Савиноселцима није усамљен јер има још његових вршњака који су одлучили да се баве пољопривредом и своју будућност виде на селу. 

Пољопривреда, тачиније ратарство, заједнички је посао којем су се посветили он и супруга, али и његови родитељи. У лепо уређеном дворишту уз родитељску кућу Милош је изградио и свој дом, у домаћинству немају стоке ни живине, а савремена пољопривредна механизација и пун чардак још неокруњених кукуруза осталог од јесенас одају да се домаћини баве аграром.

Газдинство је, може се рећи, слика модерно уређеног домаћинства и с укусом сређеног амбијента. Друга генерација породице Мартић, иако велику пажњу посвећује уређењу дворишта, нема времена да разбацује снагу бавећи се пољопривреним пословима у кућним условима.

– Одмах после завршене Средње економске школе почео сам да се бавим пољопривредом, нисам имао амбиција да студирам, да се запослим овде или да одем у иностранство – каже Мартић. – Пошто је то била моја одлука, почео сам да узимам државну земљу у аренду и сада, уз својих 20 јутара, обрађујем стотину хектара државних њива на којима сејем кукуруз и соју. То су велике површине и пошто зависим од временских прилика, усеве осигуравам за случај непогоде.


У ишчекивању конкурса ИПАРД-а 

Захваљујући субвенцијама Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство, Милош Мартић је купио неопходну опрему – прскалицу, шпартач и расипач вештачког ђубрива. 

– Мој захтев за субвенције за куповину трактора није прошао на конкурсу, али се надам да ћу бити боље среће приликом конкурса ИПАРД-а , који ишчекујем. Потребан ми је већи трактор и зато ћу поново конкурисати и надам се да ћу успети јер држава обезбеђује посебне подстицаје којима стимулише пољопривреднике млађе од 40 година – рекао је Мартић.


Раније је, додаје Милош, сејао и пшеницу, али то више не чини јер није доносила зараду.

– Сматрам да сам се добро снашао у ратарству, премда треба рећи да је сада потребно далеко више радити да би се зарадило него што је то било када су моји родитељи били у мојим годинама. Ниједног тренутка се не кајем што ми је пољопривреда постала занимање, мада није увек лако, а као и у сваком послу, има и добрих и лоших страна. Добро је што се државна  земља сада издаје на дужи период, тренутно на три године. Ипак, било би још боље да се може закупити на пет и десет година јер би се тада боље могла планирати производња и још више улагати у агротехничке мере којима се позитивно утиче на одржавање квалитета земље, али и његово повећање. Добро је и што се лицитације одржавају на време па не касним са сетвом – наглашава Мартић.

Он истиче да је у Савином Селу сва земља прве класе и налази се поред пута, па се тракторима до ораница брзо стигне. По његовим речима, цена закупа државних њива повољнија је него када се земља у аренду узима од приватника.

– Закуп хектара државних њива кошта од 26.000 до 45.0000 динара, док власници приватних траже знатно виша новца, од 300 до 550 евра по јутру. Ту цену плаћају ратари из суседног Деспотова, који радо узимају у закуп савиноселске њиве знајући да су оранице плодне – каже Мартић.

З. Делић

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести