Зачинско биље из баште са душом

Пут којим је Милица Ловреновић Тодоровић из Темерина кренула у свет производње зачинског биља био је испреплетен неочекиваним догађајима, скептицизмом, али и великом жељом и челичном вољом да успе у ономе што је замислила.
1
Фото: Приватна архива

Како каже, све је радила постепено, а тај принцип и даље траје и већ прве године је разоружала све који су били сумњичави у вези са њеним подухватом.

– Почела сам 2018, у тренутку када сам имала двоје мале деце и сви око мене су били скептични, јер су мислили да нећу моћи све да постигнем – прича тридесеттрогодишња Милица, која је у међувремену и трећи пут постала мајка. – Нисам могла да замислим да радим канцеларијски посао. Одмалена сам хтела да будем што више напољу, у природи, окружена биљкама. Желела сам и да проводим време са својом децом, а то управо и чиним јер су заједно са мном током дана у пластеницима.

У то смо се и уверили у њеном газдинству под називом Соул гарден (Соул гарден) у Темерину, јер су Анастасија и Алексеј срећни и задовољни крстарили међу саксијама зачинског биља, а често им се придружи и најстарији брат Андреј. Милица је завршила пејзажну архитектуру на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а како каже, лако се определила за производњу зачинског биља.

– То је најпре здрав начин живота, алтернатива, лековито је... све су то благодети природе којим сам увек тежила. Када сам сушила нану за нас, научила сам то да ценим, јер имаш нешто своје, здраво, лепо и природно, јер нажалост, живимо у времену када је све на неки начин затровано.

У њеном газдинству сада су два пластеника површине по 280 квадрата, а од ове зиме ће увести и грејање.

– Информисала сам се о пољопривредним конкурсима и пријавила се – каже Милица. – Искрено, уопште се нисам надала да ћу добити нешто. Прве године сам, међутим, од бесповратних средстава са конкурса на државном нивоу подигла пластеник и средила један део наводњавања. Следеће године је на ред стигао други пластеник и котлови за грејање од субвенција Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство. Сада сам добила и материјал да разведем грејање, најпре на пола једног пластеника, а планирам цео, мада је потребно доста новца, па идем постепено, као и до сада. Искрено, била сам скептична по питању конкурса, али када су стигла бесповратна средства, без обзира на тридесет одсто мог учешћа, био ми је то ветар у леђа, јер је све лакше када добијеш помоћ.

Није баш била свесна колики је обим посла пред њом, али када је већ ушла у целу причу, није било одустајања.

– С обзиром на то да нисам ни очекивала да добијем на конкурсу, нисам ни била спремна да се то стварно реализује, али када јесте, просто сам се снашла. Тада нема назад, идеш напред. Прво сам имала само двеста биљака. Мама ми је у једном тренутку рекла шта ће ти два пластеника за толико. Сада се смеје када се сети тога, јер види да више немам где да их ређам.


Прва радна зима – нови изазов

С обзиром на то да ће сада да разведе грејање на пола једног пластеника, Милица Ловреновић Тодоровић први пут ће бити заузета током зиме.

– Моћи ћу рано да производим биље, самим тим да будем прва и конкурентна на тржишту, а тада је и цена боља – каже Милица. – Грејање ће ми помоћи да имам здрав расад и иако је краћи дан, ја ћу у децембру, јануару успети да производим. Спремна сам и за тај корак, опет улазим у нешто ново. До сада сам могла само да читам о овоме, а сада ћу и да видим како биљка напредује на одређеној температури. 


У њеном газдинству, које јесте башта са душом, као што му име каже, од почетне три врсте биља – босиљак, лаванда и нана, које су и даље најтраженије, избор је сада далеко већи. 

– Полако сам ширила понуду, па су ту и мајчина душица, оригано, власац, чубар, ког траже угоститељски објекти, невен, рузмарин, матичњак, чили паприка, мирођија, грчки босиљак, рукола, саксијски парадајз, који је доста тражен у граду јер може да се гаји на тераси.

Потражња за зачинским биљем, према Миличином досадашњем искуству, већа је него раније. Она је задовољна урађеним до сада, али има и других планова. 

– Увек желим нешто ново и сматрам да без прераде, односно секундарног производа, не може потпуно да се успе. Има много производа који могу да се направе и употпуне целу причу. Са основним производом јесте добро, али од тога не може да се живи, поготово не велика породица. Мора се ићи даље и више.

До сада се Милица уходала када је реч о послу у који се храбро упустила, али и за то је требало времена.

– Не радим на велико, јер сам и даље сама, немам радника. Има много понуда на велико, па када нешто успем да произведем, ја пласирам и коректна је цена, али не могу све њих да задовољим јер просто немам толико руку. Сада сам научила колико тачно чега треба да имам. Прве године, док се нисам уштосила, бацала сам тону биља. Ове године сам се ушемила и са исхраном биљака, недостацима, болестима, сигурнија сам и самоуверенија – истакла је Милица Ловреновић Тодоровић.

Кристина Бугарски

EUR/RSD 117.5777
Најновије вести