У улози живота, у смислу да у филму игра глумца, Станић је бриљирао као човек који не може да се ослободи уметности која је почела да прети да му постане све.
Тихомиру Станићу није први пут да игра у филмовима Горана Марковића, добро су му познате и његове драме, а све се стално врти око тог позива - глуме.
“Говорна мана”, “Турнеја”, сад и “Делиријум тремес”... Горан Марковић опсесивно пише о глуми!
Тако је. Играо сам у “Говорној мани”. И “Турнеја” је прича о глумцима који иду у рат. Тај филм сам и продуцирао. Горан Марковић заиста опсесивно покушава да продре, уз разумевање и љубав, да октрије шта је то што је узело и његове родитеље. Он је човек, као дете, растао са два глумца, Оливером и Радетом Марковићем, и у овом филму можемо видети и препознати неколико реплика које би могле бити његове. Он их је, на крају крајева, и написао. “Мама, ја сам се целог живота трудио...” вероватно се овде и Горан Марковић разоткрио у већој мери него ми који смо играли улоге. Сматрам Дагија улогом где сам се највише приближио оној дефиницији глуме - изађеш на сцену и кажеш истину. Овде сам имао добре прилике да будем искрен до краја, да будем искрен и у односу на себе, као глумца и као човека.
Ваш колега Игор Ђорђевић, који у филму “Делиријум тременс” игра Душана, каже да Вам је ово највећа улога?
Није Игор све видео. Ја могу да причам о његовим улогама, јер сам видео све што је радио, али он је млад и није видео све што сам ја радио.
У једној реплици филма имамо питање праве глуме, за коју Даги каже да живи само у театру.
Има много позоришног у овом филму. Он је и монтиран тако да дише с публиком. Као позоришна представа. Последњих година све више играм на телевизији и филму и то је нешто што ме узбуђује више него позориште. То је зато што се у позоришту не играју више класични комади. Играо сам у “Петријином венцу”, волим ту представу. Тешко је наћи неко задовољство у ономе што позориште сад нуди као репертоар, јер се покушава све више да он буде естрадизован, све се више води рачуна о благајни, броју гледаоца.
Оно што је такође живо у филму, као и у стварности, мада је то често и опште место, јесте однос глумачког позива и алкохола, јер Даги осим што предано глуми, потпуно предано и пије.
Не пију глумци више него други људи. Они само воле јавност, а јавност воли њих, па се стекне утисак да пију више него други.
Игор Бурић
