О антологији ће говорити др Зденка Валент Белић и проф. др Сава Дамјанов, док ће своју поезију казивати песници Иван Негришорац, Селимир Радуловић, Ненад Шапоња, Мирослав Алексић, Благоје Баковић, Перица Милутин, Гордана Ђилас, Владимир Копицл, Стеван Тонтић, Радован Влаховић и Поп Душан Ђурђев.
„Песништво које је настајало у Новом Саду није само књижевна чињеница, већ и феномен који завређује посебну пажњу. Не мисли се, наравно, на пролазну појаву, нити на пуко збрајање наслова новосадских аутора, већ на потребу савремених писаца, све израженију у последњој деценији ЏЏ века, а потом и на почетку овог, да се враћају, како то пише Филип Тју, у град и урбану друштвену праксу и просторне стварности, као на локацију, предмет, културни извор”, указује др Зоран Ђерић. „
Антологија је сачињена хронолошки, од ЏВИИИ до ЏЏИ века. Отварају је песме три непозната српска песника посвећене Новом Саду, а потом следи десет аутора који су рођени у ЏВИИИ веку. Финале је, пак, у знаку аутора који делују у новом миленијума, с тим да је приређивач уврстио само оне који су своје прве песничке књиге објавили до 2000. године. Између та два пола су бројна свима знана песничка имена, од Захарија Орфелина и Ђорђа Марковића Кодера, преко Јована Суботића, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, те Анице Савић Ребац, Милоша Црњанског, Александра Тишме, Мирослава Антића, Душка Трифуновића и Раше Попова, до Вујице Решина Туцића, Пере Зупца, Николе Страјнића, Слободана Тишме, Јована Зивлака, Ђорђа Балашевића,...
„Принцип по којем је састављена антологија Песничка престоница очигледно је територијални. Ту није у питању поетичка сродност, литерарна повезаност, већ, једноставно - примарни за састављача остају место рођења, или смрти, или обоје, место живљена и стварања. Стотине песника, који су живели и стварали у различитим друштвеним, политичким и економским условима, под утицајем различитих поетика, доприносе хетерогености и комплексности једне овакве творевине”, наводи др Ђерић, уз опаску да ће вероватно бити оних који се неће сложити са избором песника и песама, односно који ће у њој пронаћи извесне недоследности и непотпуности. „Једни песници су добили мање, а други више простора. Не значи то да је тако неко од њих добио већу вредност или изгубио квалитет који поседује. Једноставно, ствар је то субјективног опредељења и састављачевог афинитета”.
Иначе, из издавачке радионице Друштва новосадских књижевника изашао је и Алманах есеја ДНК за 2021. годину, који су приредили др Зденка Валент Белић и Наташа Бундало Микић, обједињујући записе Ђорђа Писарева, Фрање Петриновића, Селимира Радуловића, Ивана Негришорца, Владимира Копицла, Ненада Шапоње, Мирослава Алексића, Саве Дамјанова, Настасје Писарев... Ова тематски, али и стилски разнолика промишљања, нека већ објављена у књижевним и стручним часописима или тематима, а друга сада први пут публикована, заправо повезује чињеница да се ради о више но занимљивом штиву које потврђује да су познати новосадски песници, романописци, теоретичари... истовремено и врсни есејисти.
М. Стајић
