С обзиром на своју многострану и многоструку каријеру, Дамир Златар Фрај је више него пожељан саговорник на ову тему. Но, било је неминовно дотаћи се у овом разговору и његове уметности, књижевности, романа које је досад написао, попут „Кристалног кардинала“, „Истарске леди Макбет“ и за сада последњег „Маме Медеје“, али и оног у најави, који се зове „Федерико, љубави моја“, посвећеног Лорки, чувеном шпанском песнику.
Има толико ствари којима сте се бавили, готово свим врстама уметности. Како ви све то доживљавате? Да ли је то више живота једног уметника, или је то један круг који се понавља?
- Више пута сам размишљао о томе, и онда сам дошао до тога да су заправо сви одговори око мене. Довољно је да само погледамо лозу, и грозд. Када лоза пушта свој плод, онда то буде грозд са јако пуно бобица и гроздова на себи. Сваки од њих је нека врста другог талента. Ја мислим да је само неизмерна срећа и благослов моћи изборити прилику да се на све те бобице усредоточиш, изабереш оне које су ти најважније, и којима се осећаш ти најважнији, да их знаш артикулирати, и реализирати.
Ипак мора постојати самопоуздање или свест о томе да сте у стању нешто да урадите. Да ли постоји тренутак када кажете себи: ја то могу да урадим, и сад ћу то да урадим?
- Мислим да се то паралелно развија у човеку који пуно ради. Ја сам пуно радио, и сада сам на неки начин у пензији, барем што се тиче казалишта, али не престајем да радим. Само сам се преселио у други медиј. Сетио сам се да сам некада у школама добро писао, па сам испробао и то кад сам радио драме. Оно што ја нисам могао наћи у другој драми, која је већ написана, написао сам себи у својој драми, и онда сам је режирао. Али, да би човек дошао у то стање, да то може данас, мора јако пуно радити и бити марљив, створити око себе ситуацију у којој је то логично, и у којој људи виде то као надградњу једног истог човека, добронамерни су и пусте том таленту да се тако распојаса. Што сад одједанпут он пише драму? Кад сам написао прву, „Крв и кошуте”, већ сам био тако далеко одмакао у редитељској каријери, и коме год сам се театру обратио, свако је био заинтересиран да је реализује.
И то је значајно.
- То је значајно. Кад је не би хтео нико реализовати, сигурно је да бих остао фрустриран на том путу, и да би се то самопоуздање сломило или бар нарушило. А управо то, да су се отварала сва врата, и да су ти пројекти после исто показали као велики успех, да су глумци волели да играју те драме, значи да су оне биле написани на основу неког знања о игри и драми, о конфликту на сцени, о пуно правила које ти стекнеш радом. И те драме су биле пуне тога, и зато су се глумци, не могу рећи заљубљивали, али јако волели те моје ликове, и те моје представе су доживљавале велики успех. Словенија је мала, у којој сам ја тада живео и радио, али кад се један текст појави у једном тренутку на две сцене, онда је то већ чудно...
Књижевност, односно писање романа је већ неки измак из позоришта, као да вам је била потребна та ситуација у којој имате бели папир пред собом, на који можете да ставите било коју тему која вас обузима у том тренутку?
- Писање је заиста нешто посебно, један посебни дар у животу који примаш. Сигуран сам да га примам од бога, јер ја верујем у бога, потпуно, целим својим животом, у сваком тренутку и научио сам се тај линк са богом имати отворен у сваком тренутку. Тачно знам шта примам, колико сам примио, и шта се од мене очекује. Кад ме та божанска енергија уверила да је ово што пишем добро, и да треба да нађем само тему свог живота, и кад сам нашао тему свог живота, мене ништа друго више не занима. Мене не занима писати хиљаде романа, хиљаде различитих ствари. Мене занима мисија, а то је управо да говорим о томе о чему нико не жели да говори.
Одлучио сам писати и сведочити само о томе што сам сведочим, и нећу престати да говорим, јер видим плодове тога. Видим да то има смисла. Знам да не могу бити у већини, знам да се за такав рад морам изложити, знам и да то морам да платим. Али, свако има свој крст и мора да га носи. С друге стране, видим да то штиво добро делује на оне који долазе јер заправо и јесте писано за оне који долазе, да не би живели у таквом страху у каквом сам живео ја, и да би на време схватили своја људска права.
Иако моје књиге говоре и о ЛГБТ правима, задњу књигу су напале управо те заједнице. Заправо, она њима „скида гаће”, да тако кажем, и говори о томе да су се заљубили у ходање по улицама, и махање заставама, уместо да уређују статус заједнице. Јер нисам видео да је, рецимо, покренуто питање отварања диспанзера за посебне болести које нападају управо ту популацију. А могло се, да се заштите они који обољевају, да могу партнери долазити до њих, да им могу помагати, има тога јако пуно. Када се друштво бори са фемицидом, када је жена третирана као нижеразредно биће, шта онда можемо тражити, каква права? Ми још нисмо дошли до ЛГБТ популације.
Чини се да вас нервира вулгаризација, поједностављивање свега тога?
- Код овог питања ми страшно смета повезивање геј особе са сексом. Ми само говоримо о сексуалности, а заправо се ради о једном потпуно другачијем бићу, другачијег сензибилитета, других осећајности. Гледајте само у свету шта су створили људи те популације. Па баш у „Мами Медеји“ се поставља питање шта би се догодило када би се организовала ЛГБТ заједница и одузела свету све оно што је наслеђе те популације? Па ми бисмо остали у мраку! Музеје би испразнили, испостили би музику...
Годину дана је прошло од објављивања романа „Маме Медеје“. Да ли сте очекивали такве реакције на њега?
- Нисам очекивао да ће ЛГБТ заједница тако скочити. То заиста нисам очекивао, зато што сам веровао у дубоку свест о томе да је оно што ја говорим јако важно. Да се те ствари морају уредити, да нису сви исти, да не можемо толерисати само тако. Ми морамо пронаћи какав је став заједнице о људима који живе у браковима и брачним заједницама, имају децу, и супруге, па скривајући се одлазе у геј клубове. Заправо, немам ништа против тога, али устајем у оном тренутку када такве особе, углавном јако гласно, нападају исту ту заједницу, подмећу јој ноге. То лицемерје. А све што градиш на лицемерју, осуђено је на пропаст. Како то рештити? Мора се наћи начин. Значи да се заједница има чиме бавити. А то је само једно питање. Сада када се заједница отвара да би је државни апарати признао, и дао јој могућност да се социјализира, онда и она мора друштву донети онај бољи део себе. А да би га могла донети, онда и сама морамо радити на њему, за пример.
Н. Пејчић
