Интервју: Соња Ћирић, добитница награде Политикиног забавника за 2019.

НОВИ САД: Роман “Нећу да мислим на Праг” Соње Ћирић, у издању “Лагуне”, добитник је књижевне награде “Политикиног забавника” за најбоље дело намењено младима објављено на српском језику у 2019. години.
s
Фото: Privatna arhiva

Ова складна и суптилно нијансирана прича о породичним односима, одрастању, “пријатељствима која нису увек лишена стрепње, суревњивости и супарништва” већ је добила награду за најбољу дечју књигу на 64. Међународном сајму књига у Београду. “Ауторка вешто гради лик девојчице Дарје, која иде у седми разред основне школе и види себе као будућег писца. У текст романа уметнуте су Даријине цртице из збирке коју пише, једноставног и чистог језика, које дочаравају прве списатељске кораке даровите девојчице. Као и сваког правог писца, Дарју одликује изванредна способност опажања. Кроз њено приповедање читалац ствара слику о томе како друштвени проблеми утичу на појединце и породице. А кроз њено деловање – како и деца могу да мењају свет око себе набоље и понекад замене улоге с родитељима и буду им подршка. Дарја мисли на Праг – у који ће отпутовати победник књижевног конкурса у којем учествује – као на остварење личних стремљења, али с временом, као важнија од награде, појављује се потреба да својим талентом помогне другима...”, истакао је жири који су творили проф. др Лидија Мереник, Зоран Симјановић, Александар Костић, Тихомир Станић и Петар Милатовић.

Својеврстан лајтмотив романа “Нећу да мислим на Праг” је „све има смисла ако радиш оно што волиш“. Разговор са Соњом Ћирић стога почињемо питањем због чега тај лајтмотив у књизи истовремено и преиспитује, ставља на тест?

Онај ко не сумња у себе, у своје ставове и поступке, с њим онда нешто није у реду. Дарја, главна јунакиња мог романа, убеђена је целим својим бићем да ће бити писац. И зато пише приче. Писање јој значи “безбедно место”, простор у коме је сигурна. Па ипак, кад добије прилику да пише нешто што ће бити објављено, она посумња у себе. Како се пишу приче, пита наставницу. Да ли ја уопште умем да пишем приче? То је, као што би нам рекли психолози, покретачка, позитивна сумња. Она која погура квалитет у човеку – наравно под условом да га заиста има.

За разлику од феномена Москве у Чеховљеве „Три сестре“, Праг за Ваше јунаке није недостижан циљ. Или јесте? Као тати једне тинејyерке, признајем да ми је застала кнедла у грлу читјући детаљ из романа, када Дарјин отац улази код ње у собу и говори: „Да ти испричам шта сам још пре пар дана сањао. Као, ти и ја смо у Прагу. Да си ме ти одвела у Праг. Ти – мене“…

Каже се да родитељи имају највећу веру на свету, зато што верују у своју децу. Зашто Дарјин тата сања тај сан? Зато што га притиска чињеница да не може да јој помогне да оствари своју жељу и оде на такмичење младих европских писаца у Праг. Други разлог је малочас поменута вера. Он је сигуран да Дарји не треба никаква помоћ родитеља да оствари оно што жели, довољни су јој квалитети и остали таленти, они су јој сигурнији и већи пасош за живот од било које друге родитељске помоћи. Немогуће је доказати, али сигурна сам да на свету нема те родитељске вере, многи од нас не би постигли ни део тога што смо постигли.

Упечатљиво је да приче које Дарја пише о „Добром дану“ никако нису дечји наивне, напротив. Да ли је то на трагу става да се дете као читалац не сме потценити?

Још је Јован Јовановић Змај открио да је дете одрастао човек малог раста. Ко год је слушао шта деца причају, које теме их занимају, и како испољавају то што осећају, јасно му је с ким има посла. Децу занима све исто што и нас, па и мало више од тога. То што дете нема животног искуства не значи да му је знање мало, него да на питања којима се баве одрасли има своје одговоре. Од деце не треба ништа скривати. Нема тог детета коме неко драг није умро или се развео, одселио... Деца знају шта је рат чак и кад их склањамо од телевизора. Књижевност за децу која, између осталих, описује и све те страшне и тешке теме, најбоље је средство да се детету прича о животу. Кад се једног дана нађе у ситуацији из књиге, оно ће знати како да из ње изађе.

Душко Радовић је говорио да писац, који пише за децу, треба да се уздигне, а не да се „спусти“ на дечји ниво. Колико је, заправо, теже освојити тај дечји свет у којем нема „политичке коректности“ – када им књига није по вољи, клинци зевају без руке на устима?

Фото: Ilustracija


Кад у себи чујем: То је то

„Сваки текст може цео живот да се гланца, али једном мора да се заврши“, каже наставница Ваше јунакиње Дарје. Када Соња Ћирић угаси рачунар и каже: Доста је било?

Онда кад у себи чујем “то је то” и обрадујем се  због тога.  Као кад се достигне неко постигнуће – не знам како другачије да објасним. После тога се гаси рачунар и брзо-брзо шаље рукопис издавачу, да се не предомислиш. Можда ће неко помислити да разлог који сам навела није добар разлог да се писање књиге прогласи завршеним, и биће у праву. Али имам утисак, да сам чекала на моменат у коме ћу сто посто бити сигурна да је свака реч мог рукописа савршена и да јој нема боље, да бих целог живота чекала.


Мислим да је то ноћна мора за сваког писца. Нажалост, не постоји рецепт како се од ње заштитити. Нико још није написао упутсрво како освојити дечјег читаоца. Ја пишем оно што би мене, да сам дете, занимало да читам. Признајем да то није правилан метод зато што сам ја одавно била дете, а не заборавимо да се од онда свашта променило у дечјем свету. Међутим, ево, да куцнем у дрво, за сад је све ок између младих читалаца и мене.

Песник Дејан Алексић ми тврди да деца не одустају од литературе, да им је књига и даље важна. Мени се, нажалост, чини да књига све више губи трку са новим медијима, друштвеним мрежама. Каква су Ваша искуства?

Истраживања кажу да сте ви у праву, али ја бих се сложила са Дејаном Алексићем. Истраживања постоје да би дала слику о просеку, као из оног вица о месу, купусу и сарми. И то је у реду. Међутим, сумњам да се нећете сложити да је увек било деце која читају и деце која не читају. Исто важи и за одрасле. Значи, због деце која читају, којима је књига свакодневница, неправично је сву децу прогласити незаинтересованима за писану реч. Можда би их било више да је школска лектира привлачнија и примеренија овом времену, али – то је друга тема.

Да ли ће се младих читалаца у будућности ипак лакше долазити посредством интернет књижевности, блогова..? Хоће ли у том правцу почети да се креће и књижевност за децу и младе?

Појма немам, али ми не би сметало. Није важна форма којом ће се доспети до младог човека и не смета ми ако неко чита „Тома Сојара“ на свом паметном телефону или нечем сличном. Да ли је нова технологија претња књизи? Није. Увек ће постојати они који воле да листају папир и оних којима је дражи екран. И једне и друге ће спајати потреба за читањем.

М. Стајић

EUR/RSD 117.0698
Најновије вести