Карантинска промоција романа Саше Радоњића

У ситуацији када нам је због епидемије коронавируса препоручено да већи део времена проводимо у кући, читање је најбољи начин да се превазиђу бар неки проблеми које изолација доноси.
d
Фото: Приватна архива

Уз књиге које нас од раније чекају непрочитане и нове које стижу курирском доставом, све су доступније и оне електронске. Нове књиге су одувек пратиле, више или мање посећене промоције и књижевне вечери, а у новим околностима и тај сегмент књижевности се изгледа преселио на интернет. Новосадски писац, музичар и издавач Саша Радоњић приредио је ових дана на Фејсбуку, како је назвао карантинску промоцију своје нове књиге „Роман Рубикова коцка“ (Соларис, 2019). Ово је пета књига у серији коју је отпочео 2008. романом „Клуб љубитеља Смене 8“, затим је објављен „Шведски сто“ са дневничким белешкама, „Аутобиографске и друге нестварне приче“ и „Вечерњи доручак“. Радоњић указује да на напомену Светислава Јованова да прве три књиге чине трилогију у почетку није препознао ту врсту перцепције, а сада види да их заиста везује нит аутобиографског дискурса. Касније је наставио на истом фону па је и „Вечерњи доручак“ нијансиран аутобиографским пасажима, а онда се то на специфичан начин уклопило и у „Рубикову коцку“.

Пошто су околности у којима живимо сада специфичне па на овој виртуелној промоцији нису могли да буду и критичари Радоњић је прочитао шта су они писали о „Рубиковој коцки“ наводећи да је имао привилегију и ауторску срећу да је његов роман пажљиво читао репрезентативни низ критичара.

Рецензент романа Сава Дамјанов је указао да овај романескни рубиковски текст истовремено и језичко уметничка играчка и интелигентно дело. За Стојана Богдановића „Рубикова коцка“ ће обрадовати љубитеље апокрифних књига који сада не морају трагати за апокрифним сензацијама јер су им оне на дохват руке. Бранко Павловић запажа поетичност ове књиге у којој модерност израза никако није сама себи сврха, и наводи да Радоњић ствара упечатљиве лирске слике, његове кратке, језгровите и проходне реченице покаткад зазвуче као стихови. Предраг Марковић је доживљава као неухватљиву авантуру, сматрајући да се Рубикова коцка најлакше склапа наслепо, ако су боје у нама коцка ће се сложити.

По оцени Илије Бакића овај роман представља се као густо исткана проза (таписерија, гоблен) са низом црвених нити (лајт мотив) које се преплићу дајући призору додатну дубину. Ово дело једнако је убедљиво и узбудљиво као низ фрактала односно целина делова спојених магијском снагом зачудног. Владислава Гордић Петковић сматра да је у питању пажљиво дозирана размера фантастике и фикције која ни мало случајно враћа у време Радоњићевог романа „Трактат о шеширима“ (1995) и недовољно читаног „Приручника за пауна“ (1993) али подсећа и на микс прозе „Вечерњи доручак“(2017) у којој се дневничке белешке и микро проза конципирана као смс порука и фрагментарна свест о паралелизму светова уоквирује у простор испредања приче.


Блуз и рок баладе

Као музичка завеса ове несвакидашње промоције снимљене у кућним условима је био снимак са Радоњићевог прошлогодишњег компилацијског ЦД-а „Блуз и рок баладе“ на коме су од 14 композиција две нове. Као члан групе „Соларис блуз бенд“ Радоњић је на своју фејс бук страницу поставио и Кућни карантински лајв и тако да је за више од две хиљаде својих фејсбук пријатеља одсвирао песму „Бели круг“ са првог албума ове групе.


У некој врсти аутопоетичког исказа Радоњић указује да је овај роман писан али једним делом и склапан у духу онога што сам наслов сугерише на начин како се склапа Рубикова коцка или пецизиније како је аутоцитатност користио његов професор Милорад Павић са „Хазарским речником“ и још више са „Унутрашњом страном ветра“. Како наводи аутор обилато је користио аутоцитатност, највише из новеле „Приручник за пауна“ али и из других књига.

„Роман Рубикова коцка“ је примећен већ и по неуобичајеном броју критичких приказа, али и успеху који је постигао у жирирању за неке од књижевних награда. У листу „Данас“ „Рубикова коцка“ је заузела четврто место на њиховој топ листи најбољих наслова у прошлој години, док је у гласању за награду „Меша Селимовић“ 60 чланова жирија издвојило 105 књига, Радоњићева је била на 7. месту, а када су у питању само романи на трећем. САНУ је овај роман номиновала за награду „Бранко Ћопић“, а био је и у најужем избору за награду „Лаза Костић“ новосадског Сајма књига.

Н. Попов

EUR/RSD 117.5965
Најновије вести