Са Матијом Бећковићем ће разговарати домаћин фестивала Ђорђе Рандељ. У овој збирци, коју чини 45 сонета, Бећковић одаје почаст Његошу. Насловом спева „Праху оца поезије“, Бећковић прави реплику наслова Његошеве посвете „Горског вијенца“ Карађорђу - „праху оца Србије“ и посвете Сими Милутиновићу Сарајлији из „Луче микрокозма“.
Призивају ту посвету, Бећковић у овој збирци пева о Његошу “апотеозу којом понире у тајну песништва и језика највећег српског песника. У крупним замасима, разуђено и узвишено, савремени песник одгонета и слави класичног песника са призвуком старих похвала и молитве”.
Књигу је објавила Српска књижевна задруга, чији главни уредник Драган Лакићевић подсећа да се Његошем Бећковић бави одавно, још од своје ране песме која је написана као глас разума и протеста против рушења Његошеве капеле на Ловћену пре 50- ак година, па доцније преко многих беседа, књиге “Служба пустињаку цетињском”, и сада поеме под називом “Праху оца поезије”.
Матија Бећковић је преко 40 година аутор Српске књижевне задруге. Своју прву књигу “Међа вука манитога” објавио је управо у Српској књижевној задрузи. Прошле године СКЗ је објавила његову књигу “Три поеме”, а ове године је изашла, као 727. по реду, књига “Праху оца поезије” у 108. плавом “Колу”, библиотеци основаној кад и СКЗ пре 125 година.
У овој књизи Матија Бећковић пише “апотеозу Његошу, али не само апотеозу него и покушај да се одгонетне велика тајна Његоша, његовог генија, његовог сродства са божанством, са Богом и божанством поезије. То је чудо језика које је Његош остварио у својој поезији”, сматра Драган Лакићевић.
„Његош је “Горски вијенац” посветио “праху оца Србије” вожду Карађорђу, а мени се чинило да је после два века, природно да се “оцу Србије” придружи и “отац српске поезије”. Не зна се да ли је светије оно што је чинио за живота, или је светије његово посмртно страдање. Он живи на уснама наших читалаца, свака његова реч је света и жива и тешко да има или мало, и ако има и таквих, да играју такву улогу у судбини свога народа, и некога чије дело народ зна напамет“, речи су Матије Бећковића.
„По песнику Миловану Данојлићу, ово је заправо спев, састављен од 45 песама, са по четрнаест стихова у римованим дистисима. У предговору Данојлић наводи да би се овај невелики спев могао “назвати службом у црквеном значењу тог појма. Он је похвалница поезији као светињи и светлости нашег живота, и ода песнику као светитељу уметности речи”. “Све што је Његош написао је свето и немогуће је да су свете његове књиге и речи, а да није свет он и да је он светац свима које смо прогласили за свеце последњих деценија...”, подсећа Матија Бећковић.
Н. Пејчић
