Есејистичку рубрику отвара текст Владиславе Гордић Петковић о роману у 2019. за коју сматра да је пружила богату, динамичну и хетерогену прозну продукцију. По њеним речима романи објављени у 2019. написани су у покушају да се поведе битка са заборавом, било да је то заборав јасно артикулисан поетички отпор утемељеним маниризмима сећања, или је пак у питању самостална и приватна конструкција идиле и успомене. Заборав може да буде место муке и таме, може да буде добро ограђен простор пародије или чак и шале на тему неугодне збиље, али ови потоњи примери су убедљиво најређи. И то одсуство хумора не треба да нас чуди: у стално понављаним покушајима да артикулишу жал за прошлошћу, кризе у садашњем животу и бесперспективност будућности, романописци који стварају на српском језику безмало ни немају простора понуђеног за безбрижну игру мотивима и порукама.
Мила Медиговић Стефановић бавила се делом Јовице Аћина указујући да се његова целокупна литерарна тековина темељи на географској и историјској подлози, а она укључује љубав и смрт као неизоставне мотивске преокупације. Роман “Страхоте подземља” Вујице Решина Туцића, из 1991. који је постхумно објављен и 2014. у средишту је интересовања Снежане Савкић која наводи да аутор у њему смело, провокаторски, кроз сексуални дискурс “између еротографије и порнографије” активира идеју Тела као Текста и Текста као Тела укрштајући потенцијал три врсте “подземља”: политичко-идеолошког, језичког и телесног. Есеј Марије Барне Липковски бави се Медиалом, једном од најзначајнијих уметничких група у историји југословенског сликарства и фокусира се на мисаону везу са делима књижевика Семјуела Бекета, психијатра и психоаналитичара Карла Густава Јунга, али се дотиче и паралеле између светоназора и уметничких акција Леонида Шејке са једним од најутицајнијих мислилаца 20. века Мишела Фукоа.
У Рубрици Сведочанства Зорица Хаџић пише о преписци Милана Кашанина и Павла Карађорђевића која је важна за проучавање историје културног живота Срба између два рата јер су тада формирана два значајна музеја - Музеј савремене уметности и Музеј кнеза Павла. Учени кнез Павле био је њихов оснивач и инспиратор, а Милан Кашанин кичма и темељ њиховог формирања и трајања. Овај број Летописа доноси и текст Ивана Негришорца поводом смрти руског публицисте, преводиоца и слависте Иље Числова (1965-2019) који је нескривеним заносима и страстима био везан за српску културу и српски народ, док Ангела Рихтер пише Ин мемориам немачком слависти проф. др Манфреду Јенихену (1933-2019). Разговор са Миленом Алемпијевићем, песником, приповедачем, романсијером и есејистом из Чачка водио је Милан Громовић.
Последње стране Летописа доносе критичке приказе нових књига, као и позоришу критику Ивоне Јањић о тенденцијама у српском театру.
Н. Попов
