Милици Вучковић Златни сунцокрет за 2021

ВРБАС/БЕОГРАД: На седници одржаној 16. фебруара жири Награде „Златни сунцокрет" у саставу Драган Јовановић Данилов, Драган Бабић и Владимир Гвозден (председник) је већином гласова донео одлуку да награду "Златни сунцокрет" за најбољу књигу на српском језику у 2021. години добије Милица Вучковић за роман Смртни исход атлетских повреда који је објавила Booka из Београда.
v
Фото: Ilustracija

За овај роман гласали су Владимир Гвозден и Драган Јовановић Данилов, док се Драган Бабић определио за збирку прича Данила Лучића.  

Према мишљењу жирија, међу успелим књижевним остварењима у овој години у различитим жанровима, роман Смртни исход атлетских повреда Милице Вучковић издваја због смелости да се отисне у сфере врло сложених питања структура и вредности нашег света у којем су улоге унапред расподељене, а одговорности, као по некаквој нужности, увек или превише често пребачене на погрешне адресе. Роман се бави љубавним односом као процедуром истине, у овом случају болне и помало црнохуморне истине. Главна јунакиња, самохрана мајка из Железника библијског имена Ева, настоји да уреди свој живот најбоље што може, али непрестано се суочава са препрекама (или повредама) у виду занемаривања, равнодушности, психичке тортуре и манипулације. Јунакиња кроз неуспеле љубавне односе бива деградирана и одвојена од оног најбољег у себи. Поставља се питање да ли је она жртва или кривац. И да ли је уопште могуће лако разлучити ко је жртва а ко кривац? Па ипак, распознати ове две категорије је нужно, а роман врло спретно ово питање оставља отвореним, чиме се отвара онај битни простор нелагоде и одговорности који покушавамо да бацимо под тепих кроз уобичајене наративе о мушко-женским односима, али и о друштвеним односима уопште. На трагу речи Иве Андрића из ингениозне приповетке "Злостављање" које су послужиле као епиграф романа, али у сасвим другачијем наративном кључу, Милица Вучковић врло уверљиво показује како људи по инерцији научених "вредности" играју улоге чак и након што је представа дошла до свог краја.     

И опет попут Андрића у поменутој припoвеци, посебна врлина Милице Вучковић је велика моћ стварања напете атмосфере унутар које јунакиња доживљава низ мучних искустава. Оно што је наизглед једноставно у ствари је сложено, али оно што од почетка делује као сложено заправо и јесте сложено. Злостављање није нешто што упада у живот попут Халејеве комете, већ је у питању тихи рад манипулације, језичких смицалица, ноторних лажи и системске окрутности. Процес злостављања, као и обрти унутар тог процеса, дочарани су на узбудљив начин, акценат је на појединачном, али се све време осећа рад структура и функција које омогућавају да ствари теку баш онако како су исписане на страницама романа-живота. Као такав роман у најбољим тренуцима дотиче суштинско питање затрованих односа међу људима: како је могуће да се тако нешто упркос свим рационалним аргументима и многобројним "мудрим" саветима догађа? Како се одвојити од саме структура која омогућава да мале повреде доведу до "смртног" исхода? Где је граница препознавања насиља и манипулације и у којој тачки је могуће прекинути процес постајања жртвом?

Читалац неће читати нимало "лак" роман (таквих има на тржишту колико хоћете) – већ заводљиво штиво које ће уздрмати окамењене представе. Многима неће пријати "просечна" јунакиња која је смештена унутар туробне свакодневице Београда и гастарбајтерског излета у Немачку, а ипак препознаћемо у њој нешто блиско, већ виђено, гласове у нама и око нас које потискујемо, одбацујемо и, у срећним случајевима, превазилазимо. Од почетка смо увучени у један загушљиви свет дочаран кроз бритке реченице, намерно неулепшавање и огољавање прозе света, а недостатак коментара ауторске инстанце још више продубљује све оне пукотине које проистичу из саме егзистенције. Замрачена сценографија и свођење приче на породичну и љубавну проблематику добро показује да је друштвени контекст углавном изговор за суптилно насиље које се одвија унутар четири зида. Злостављање још једном бива приказано као истанчана мрежа односа, али за разлику од Андрићеве или Ибзенове, јунакиња Милице Вучковић не уме да побегне. У том детаљу, и још неким, огледа се и црнохуморна страна читаве приче, чиме се остварује занимљива равнотежа у поступку. Пред нама је снажна, уверљива, директна и провокативна прича без илузија, прича у првом лицу у којој је одбачена свака патетика. Смртни исход атлетских повреда је другачија књига једне помаљајуће романескне књижевности која се исписује са свешћу о пропасти свих утопија.


Биографија лауреаткиње

Милица Вучковић је рођена 1989. године у Београду. Завршила је сликарство на Факултету примењених уметности у Београду, на којем тренутно брани докторат и ради као сарадник. Чланица је уметничког удружења УЛУПУДС, од 2014. године са статусом самосталног уметника, и иза себе има преко десет самосталних сликарских изложби и неколико самосталних сценографија.

Прву књигу, збирку кратких прича Рој (Апостроф), објавила је 2014. За причу  "Једу људи и без ногу" добила је 2017. прву награду на конкурсу за кратку причу „Бибер“. Свој први роман Болдвин (ЛОМ) објавила је 2018. и с њим је уврштена у два најужа избора за књижевне награде „Витал“ и „Биљана Јовановић“. Пише и прозу и поезију, песме су јој објављене у неколико књижевних часописа као што су Фантом слободе, панчевачки Рукописи, Повеља, Сент.  Живи и ради у Београду и Херцег Новом.


Подсећамо, у најужем избору су се, поред награђеног романа, нашли и песничка збирка Уради сам Дејана Алексића (Културни центар Новог Сада), збирка прича Сазревање модрица Данила Лучића  (Аreté, Београд), романи Смртни исход атлетских повреда Милице Вучковић (Booka, Београд) и Шпанска чизма Владимира Копицла (Лагуна, Београд), као и научно-публицистичка књига Агон и меланхолија: живот и дело Милоша Црњанског Горане Раичевић (Академска књига, Нови Сад).

Награду „Златни сунцокрет“ додељује Витал а.д. јубиларни двадесет пети пут за најбоље књижевно остварење на српском говорном подручју у жанровима романа, приповетке, поезије, књижевне критике, есеја и књижевне публицистике, објављенo у току претходне године.

Награда је први пут додељена 1996. године песничкој збирци Ивана В. Лалића, а међу добитницима су Светлана Слапшак, Радослав Петковић, Горан Петровић, Војислав Карановић, Владимир Тасић, Драган Јовановић Данилов, Јовица Аћин, Милета Продановић, Давид Албахари, Угљеша Шајтинац, Тања Ступар Трифуновић и Драган Великић. Прошлогодишњи добитник је Енес Халиловић за роман Људи без гробова.

EUR/RSD 117.4618
Најновије вести