Младости је све дозвољено и све опроштено. Управо из тог разлога смо и одлучили да направимо “Промену”. У то време се појавила и прва књига професора Боре Драшковића из театрологије - “Промена”, па нам се учинило да је то адекватан наслов и за наше младо позориште – подсећа редитељ Милан Белегишанин у интервјуу, штампаном у недавно објављеној монографији Академског позоришта “Промена” Академије уметности у Новом Саду, којом је обележено четири деценије постојања овог театра.
Ову књигу, посвећену студентском академском позоришту, издала је Академија уметности у Новом Саду, а приредили су је проф. Весна Крчмар (уредница), Ивана Игњатов Поповић, Срђан Радаковић, Милан Новаковић и Атила Капитањ, који је графички уобличио, уз одабир фотографија из представа театра “Промена” аутора Бранислава Лучића, дугогодишњег пратиоца позоришне уметности, који је, својим апаратом, у слици сачувао и историју овог студентског театра.
У монографији су обухваћена сва три периода рада “Промене”, која је током четири деценије деловала с прекидима. Обрађен је детаљно први период рада од 1979. до 1991, затим други од 1991. до 2004, и трећи од 2015. до 2018.
Историјат позоришта “Промена” исписан је у овој књизи највише захваљујући исказима учесника, и интервјуима са њима. Њих, и остале текстове је укомпоновала у књигу Весна Крчмар, ауторка и уводног интервјуа са професором Бором Драшковићем.
Своја сећања на учешће у позоришту “Промена” исписују, и присећају се, бивши студенти глуме и режије: Виолета Митровић Голдман, Ана Радивојевић Здравковић, Лазар Јованов, Борис Лијешевић и Никита Миливојевић.
У разговору са Миланом Новаковићем, четрнаест стваралаца “Промене”, кроз сећања старијих, до размишљања млађих, најновијих чланова, открива своје мотиве и разлоге који су их довели у позориште “Промена”: Милан Белегишанин, Александра Плескоњић, Лидија Стевановић, Харис Пашовић, Весна Ждрња, Предраг Момчиловић, Александар Алач, Драгиња Вогањац, Душан Вукашиновић, Стефан Исаковић, Димитрије Аранђеловић, Вукашин Ранђеловић, Александра Мрђен и Аљоша Ђидић.
- Шта би уопште човек радио у позоришту које се зове “Промена”, него тежио за променом? Моја прва асоцијација на “Промену” је убеђење да театар може променити свет, да мењајући једног човека, мењамо читав свемир. Без тог убеђења Академског позоришта “Промена” мог времена не би било. Проћи ће године и то убеђење ћемо доживљавати као утопију, коју ћемо заменити заблудом да о позоришту све знамо - напомиње глумац Александар Алач, у интервуу објављеном у овој монографији.
Један од оних који су учествовали у обнављању рада “Промене” пре неколико година је драматург Стефан Исаковић.
- Главни мотив нашег организовања, поред јасне идеје о бољем позоришту, био је континуитет са старом “Променом”. Југославије више није било, па нисмо могли у потпуности остварити оно што су претходници чинили, али смо могли да покушамо досегнути тај ниво професионализма. Наше су представе обишле већину релевантних позоришта и фестивала у Србији, а то не успева неким институционалним позориштима... Сада је “Промена” бренд Академије. Али, у првих годину и по дана, било је много муке - признаје Стефан Исаковић.
Ивана Игњатов Поповић представља први период рада Промене (1979-1991), уз преглед репертоара, а Срђан Радаковић други период (1991-2004) и његова анализа је такође поткрепљена подацима о репертоару. Трећим периодом рада обновљене “Промене” (2015-2018) бави се Милан Новаковић и такође наводи прецизно репертоар свих одиграних представа, као и циклус јавних читања драмских текстова. Темељни прилози о овим периодима, извори грађе у бројним фуснотама, прегледи репертоара, указују на огроман труд аутора да што исцрпније забележе историју овог театра, можда свесни да је ово готово последњи тренутак да се она спашава од заборава.
Исписана “Реч на крају” ове монографије је као својеврсни резиме књиге, из пера њене уреднице Весне Крчмар. Монографију на последњим страницама заокружују селективна библиографија, индекс имена и кратак сажетак на енглеском језику.
Н. П-ј.
