Есеј Марка Паовице посвећен је песнику Братиславу М. Милановићу код кога аутор уочава конзистентност поетских идеја, рефлексивно полазиште самосвојне песничке имагинације, усредсређеност на културно-историјске слојеве балканског поднебља и ретку будну аутопоетичку свест што га чини једним од најзначајнијих имена српског песништва последњих неколико деценија.
Роман “Миленијум у Београду” и збирка есеја “Значење yокера” Владимира Пиштала у средиштву су интересовања Иване З. Танасијевић. Ако је, како наводи ауторка дискурс овог романа кроз причање приче имао свој покушај у превладавању трагике и удеса историје, а збирка есеја победу над историјом видела једино у карти хумора и смеха, пишчев књижевни рад нам у оквирима националне књижевности даје једну посве оригиналну визију историје као такве. За крај она цитира Пишталове речи да је “хумор само за оне који желе да се осећају живи, он раскринкава претенциозне бесмислице које пролазе кроз озбиљан посао”.
Александра Батинић у свом есеју бави се романима “Сенке на зиду” Радослава Петковића и “Испод таванице која се љуспа” Горана Петровића разматрајући их у контексту теорије филма на плану њихове форме, приповедне технике и тематско-мотивске равни. Разноврсним и вишемедијалним уметничким опусом неоавангардне уметнице Каталин Ладик бавила се Марина Срнка у свом раду за који је добила Бранкову награду Матице српске за најбоље дипломске и семинарске радове. У широком спектру разноврсних интермедијалних и мултимедијалних уметничких радова Ладикова је, како наводи ауторка, понудила друштву ново виђење, нов свет и другачију, иновативну женскост изражену женским писмом, женским телом, окренуту виталности, животу и слободи сваке људске јединке насупрот стерилној грађанској осећајности.
У рубрици Сведочанства Летопис доноси реч Јована Делића са програма у Културном центру Србије приређеном крајем октобра поводом три деценије од смрти Данила Киша. У есеју насловљеном “Данило Киш као европски писац” Делић наводи да је он то био, и јесте, и по образовању, и по опредељењу, и по тематици, и по вредности, и по хронотипу, и по схватању традиције, чак и по судбини. У овом броју часописа је и реч Ивана Негришорца, овогодишњег добитника награде “Ленкин прстен” за најлепшу љубавну песму која му је у новембру уручена у Србобрану за песму “Ко је то у нама” објављену управо на страницама Летописа Матице српске.
Последње странице посвећене су криткама нових књига као и приказу 47. међународног филмског фестивала Фест о коме пише Дејан Петровић представљајући сопствени избор најзначајнијих филмских остварења. Н. Попов
