У рубрици „Есеји” Летопис доноси први део текста Миливоја Сребра о Иви Андрићу у огледалу француске критике. Са осамнаест преведених књига у Француској, Иво Андрић с правом носи епитет најпознатијег српског и уопште јужнословенског писца у овој земљи, пише Сребро. Од свих аутора из бивше Југославије, он је најдуже присутан на тамошњој књижевној сцени, где његова књижевна „авантура” траје скоро шест и по деценија. Али то дуго присуство је амбивалентно тако да је Андрић наилазио на различит и често опречан пријем: био је слављен али и заборављан, изазивао је дивљење али и био игнорисан, остајући, парадоксално, за сваку нову генерацију критичара писац кога тек треба открити. Сребро анализира три фазе, прва почиње објављивањем романа „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“ (1956) и окончава се појављивањем „Проклете авлије“ (1963), друга фаза траје између 1977. и 1987. када је преведено више његових приповедачких збирки, док трећа која започиње са избијањем грађанског рата у бившој Југославији, који је подстакао, и чак изазвао, поновни повратак овог писца на француску књижевну сцену покрива деведесете године прошлог и прве две деценије 21.века.
О сложености тематско-мотивске, стилске и жанровске структуре романа „Велики пад“ Петера Хандкеа пише Иван Негришорац наводећи да је по својим основним доживљајним, мисаоним и стилским особинама Хандке изразити стваралац секуларног мистицизма, а то значи да он интуитивне, мистичке доживљаје заодева у рационалне конструкције прихватљиве онима који такву врсту искустава немају. Саму фигуру Великог пада Негришорац тумачи као Хандкеову визију која приказује западну цивилизацију опседнуту идејом Великог успона, али се у тој опседнутости најчешће превиђа да је пад саставни и логични наставак свакога успона.
Феноменом италијанске списатељице која објављује под именом Елена Феранте и њеном „Наполитанском тетралогијом“ бавио се Радомир В. Ивановић. Посматран са становишта модерно засноване типологије наративне прозе и типологије романа, исповедни роман Елене Феранте показује потпуну предност садржине над формом, а непосредно потом и потпуну предност лика, типа и карактера над романима који припадају типу фантастичне, есејистичке, формалистички, структуралистички и постмодернистички конципиране прозе, сматра Ивановић наводећи да се ауторка на прикладан начин бори против поетизације и идеализације живота, јер реалност је универзална по својој природи па је не би требало поједностављивати без потребе, ни у животу, ни у уметности.
У средишту интересовања Драгана Бабића су три збирке кратких прича британског аутора Yулијана Барнса, фокусираних се на тему смрти. Његова књига „Није то ништа страшно“, мешавина аутобиографских, мемоарских, есејистичких, филозофских и фикционалних записа, може се читати као Барнсов аутопоетички манифест писања о смрти, сматра Бабић. Овај тематски оквир у његовој приповедној прози предочава различите облике умирања у савременом добу и жељу јунака да искористе сваки дан свог живота, у већини случајева не препуштајући се смрти до последњег тренутка.
Летопис доноси и разговор са књижевником Владаном Матијевићем који је водила Ивана Крсмановић, посебно о његовом најновијем роману „Слобода говора“ у коме се, како аутор каже дотакао феномена моћи медија, злоупотребе медија у политичке сврхе, положаја новинара којима није лако да у свету манипулације и борбе за политичку доминацију остану часни људи.
Стална рубрика „Критика” која затвара сваки број Летописа прати актуелну књижевну продукцију.
Н. Попов
