Тада се много тога указује као сасвим ново и невиђено а међуодноси и перспективе се померају и успостављају другачије распореде што, свеукупно, може допринети да се неки проблеми лакше а дубље спознају. Такав је случај и са читањем графичке новеле „Долазак“ Шон Тана (1974), изузетно даровитог и запаженог аустралијског стрип аутора и илустратора односно филмског уметника (најпознатији по цртаном филму „Изгубљена ствар“ из 2011); ово дело објавила је 2019. кућа „Комико“, знана по изузетно квалитетним насловима, коју води Вук Марковић.
Основна прича „Доласка“ (оригинално објављен 2006, вишеструко награђен) знана је и безброј пута испричана - економска миграција и тешкоће уклапања, налажења свог „места под сунцем“ у новој средини. Но, оно што ову графичку новелу издваја од осталих и што мења ракурс сагледавања је изузетна атмосфера дочарана рафинираним цртежом са мноштвом фантастичких мотива, а затим и потпуно одсуство дијалога или објашњења ( „неми стрип“ или „стрип без речи“).
Танов јунак, глава мале породице коју чине супруга и кћи одлази, са мноштвом невољника, прекоокеанским бродом у другу земљу чију близину најављују јата летећих птица - риба. У пристаништу је велики споменик на коме се рукују дошљак и домаћин. После лекарског прегледа и добијања мноштва потврда, мигрант се искрцава у обећану земљу препуну њему непознатих чудеса, проналази смештај, новог кућног љубимца и пратиоца (који личи на ходајућу рибу - пуноглавца) и покушава да нађе посао што није лако пре свега због његовог непознавања културе, обичаја и навика домаћина (тако ће дошљак лепити плакате наопако јер не зна страна слова). У својим лутањима он ће срести и друге мигранте и слушати приче о страдањима у њиховим земљама; истовремено, упознаће и породицу свог послодавца, сасвим обичну и добродушну. Како време пролази и дошљак се прилагођава новој средини све је јача његова жеља да се споји са својим најмилијима, а кад се и то деси они су, коначно, срећна породица толико утопљена у нову земљу да насмејана ћерка показује пут новој мигранткињи. Танова прича спаја контрадикторне појмове потребе за припадањем групи и тежње за срећом; уколико није срећан у својој примарној групи човек може да трага за другом и, кад је нађе, у њу се утапа без обазирања на свет који је оставио. Потенцирање индивидуалистичког осећаја задовољства у односу на судбину групе у окриљима велике земље умногоме подсећа на модел „конструисања“ Сједињених Америчких Држава, посебно после Првог светског рата, помоћу такозваног „лонца за топљење“ (националних разлика). Аутор инсистира и на тези да ће лична храброст и упорност бити награђена бољитком.
„Долазак“ спада међу дела у којима је стил казивања једнако битан (ако не и битнији) као и прича. Раме уз раме са реалистичним ликовима, екстеријерима и ентеријерима су изузетна, натприродна бића, бизарни предмети, чудновате машине и градски пејзажи. Осећај зачудности избија из егзотичних и екстравагантних призора и прелива се на слике које су сасвим обичне. Сјајни цртежи, конструкције табли у којима се смењују оне са мноштвом малих слика са грандиозним цртежима на једној или две табле, те коначно колор који опонаша старе фотографије, бледу, смеђу сепију или од времена избледеле црно-беле слике обавијају читаво дело патином прошлих (и будућих) времена у којима влада вечни сумрак или зора. Спој различитих временских хоризоната те погледа на свет младим очима, широм отвореним за све нове светове који одузимају дах, и очима које су старе и нагледале су се свега лепог и ружног у свим световима, у овом делу изродио је сасвим особену фантазмагорију која повремено, посебно када су исцртани градски предели подсећа на слике легендарног надреалисте Де Кирика.
Илија Бакић
