СТАЊЕ ЗБИРКЕ У НОВОМ СЈАЈУ Шта се види кроз нову изложбу Музеја савремене уметности Војводине?

Поготово зато што за разлику од старих мајстора, новије генерације уметника само следе инспирацију, не полажући баш много на технику - са осмехом прича Уна Галечић из Музеја савремене уметности Војводине (МСУВ). 

Између ње и нове кустоскиње МСУВ Јоване Трифуљеско одмах се родила хемија на пројекту сада изложеном под називом „Време једе поглед”. Ради се о избору из збирке сликарства, коју је прегледајући и пописујући Јована Трифуљеско осмислила као својеврсну студију где је сликарство данас у савременој уметности и у шта би могло да се развије.

Осим што је изложба послужила да се види шта све ту има, плус да се томе да један специфичан континуитет, одраз у огледалу очију посетилаца, „Време једе поглед” је изложба која је послужила да се дела освеже и обнове. Некима је требало само усисати прашину, неке пребрисати, а некима променити рамове, поправити оштећене слојеве боје, очистити платна да би слике бљеснуле у новом сјају. Све то може да се види у једном специфичном делу изложбе, где је путем видео записа, пред посетиоцима представљено специфично сведочанство о стању збирке, начин на који раде конзерватори, каква је магија у томе, а како делује да магије нема када уметничко дело није на зиду, него столу рестауратора. 

Бољим познаваоцима ситуације у Музеју савремене уметности Војводине, јасно је да нису ни постојали завидни услови да се овде прикаже шта све има у фундусу. Већ деценијама овај Музеј нема сасвим адекватан, а ни сасвим свој простор за рад, па ни чување бројних дела из своје колекције. Отуда је оваква изложба, па и намера кустоскиње Јоване Трифуљеско добродошла. На стручном вођењу кроз изложбу, она је истакла да сада можемо да бирамо лево или десно, којим путем да кренемо да гледамо слике у конкретном, галеријском простору, али и у симболичком смислу, куда ће да иде нова кустоска пракса у МСУВ што се збирке сликарства тиче. 

- На студијама у Београду не скреће се толико често пажња на војвођанску уметност и њене токове. Када сам дошла, у мом првом сусрету са збирком, налетела сам на најразличитије феномене. Од уметничких колонија до децентрализованих кретања, након чега се јавила јасна слика шта су то кустоси радили са тим. Што се тиче ове поставке, она је више посвећена феноменима збирке, питањима шта су оне данас, шта значе музејима савремене уметности - почела је своју причу Јована Трифуљеско. - Савременом уметношћу влада доктрина тренутности, брзих реакција, константно јављање новог. То што је већ виђено налази се у некој неповољној позицији. Највећу пажњу привлаче велике изложбе, бијенала, а збирке су у позицији да константно преиспитују своју релевантност. То је било стартно питање и ове изложбе.

Шетњом кроз изложена дела могло се видети да она представљају пределе и људе, понекад и градове, идеологије, оно што време носи. У ликовној уметности то се зове пејзажи, портрети, апстракције, фигурације, колажи, енформели, цртежи, интервенције... Све је то заступљено на изложби, и то не без неког реда или прегледа. Чак, захваљујући жичаним конструкцијама на којима је постављен велики број радова, слике могу да се виде и са задње стране. Оваквом стратегијом, галеријски простор МСУВ добио је паралелне токове оним постављеним на зидовима.

Карлаварис, Коњовић, Блануша, Јаничић, Нешић, Грозданић, Башичевић, Лубарда, Бабић, Томић, Горан Јуреша, само су нека од имена представљених на изложби чудноватог назива „Време једе поглед”. Кустоскиња наводи да је желела да испита три времена, прошло, садашње и будуће, који су основе збирки и логике чувања, откупа и презентовања.

- Ово није изложба тока војвођанске уметности, ово је нулта тачка - стручно је објашњење Јоване Трифуљеско. – Изложба прати формулације, иако је нисам усмеравала хронолошки, него кроз питање како активирати публику. Не наводи на пасивну улогу праћења једне линије. Више је постављена кроз тематске целине, са мултифокалном перспективом.