Чули смо и раније за ту врсту лова. Миљама и миљама слонови су пажљиво намамљивани добром храном: малим дивљим црвеним бананама, одика и палминим орасима, па и лишћем поменуте врсте банана...
Гледали смо, опсењени, ту жестоку вреву, задивљени храброшћу ових црних ловаца што су се уградили у живу ограду коју су огромни слонови могли, очас посла, лако да савладају, јер је набацано грање за њих било попут слабашних нити паучине.
Ускоро је настала права кланица, и стари, опаки мужјаци очас су посла окончали свој тужни живот, начичкани тешким копљима, а ускоро су сличну судбину доживели и остали - млади мужјаци и женке, слатки слончићи...
Тоне и тоне сивих телеса лежале су ускоро на тлу, док су око њих играли дивљи урођеници у шареним сукњицама од перја, задихани, испрскани крвљу.
Како су и неки из наше групе паљбом из тешких карабина свесрдно допринели овом масакру, вратили смо се на Поларис с товарима меса, задовољни што смо појачали резерве провијанта и увели још једну намирницу у јеловник, али и помало тужни због сурове егзекуције, ликвидације овог племенитог чопора.
Комисија за паркове сигурно би нас због овог чина казнила, али Комисија вероватно више није ни постојала. Уколико јесте, ми нисмо знали где то, они, дођавола, имају своје седиште?! (Истина је само да смо, једном, када смо наишли на стару телеграфску станицу чији су акумулатори, неким чудом, још увек радили, послали поруку управо Комисији за паркове. Нисмо добили одговор.)
Ветар је хујао око ушију, а призори пред мојим очима били су лудо разиграни у обиљу визуелних сензација које сам стрелометно добијао док је крај мене, и лево и десно, промицала обала брзо, брзо, захваљујући великој брзини коју је Поларис досегао, тако да се све - крајолик, ја, Поларис, ветар и кретање - претворило у један комбиновани недефинисани организам великих размера, ентитет дотада непознат.
Невиђен.
Огромни жути месец био је окачен на црном ноћном небу, а сјај који се ширио могао се, без бојазни, упоредити са светлошћу тек излазећег јутарњег сунца.
Путници Полариса увелико су читали књиге које не постоје и учили мртве језике: халдејски, коптски, асирски, па чак и латински. Латински им је био омиљен, понајвише због сјајних цитаа који су звучали савршено, а често су чак имали и одређено значење. На пример:
Historia (est) testis temporum, lux veritas vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis.
Што значи: Историја је сведок времена, светло истине, живот памћења, учитељица живота, гласник старине...
Или је, бар некад, значило нешто попут тога. Јер, историја је већ давно ишчезла. Вероватно у оном трену док су се ти исти историчари трудили да је сачувају, али су заборавили основну ствар - Quis custodiet ipsos custodes: ко ће да чува саме чуваре?
Огромне празнине у знању, нова-стара сенилност цивилизацијског наслеђа, пошто је ритам тако громогласно сломљен у јендом једином трену. Зато се више није знало шта је историја, а шта измишљотина. Уосталом, путници Полариса више нису имали ни стварне лингвистичке структуре које би се односиле на време и простор, па тако нису имали појмове за време као нешто у чему се догађаји одигравају. Нису користили календар, нису користили часовнике, јер је стара цивилизација, после Великог слома, отишла и однела са собом и време и историју.
Мики Шепард
Одломак из књиге “Станица за лов на китове”. Службени гласник, Београд 2019.
