Синиша Туцић, писац: Живот и рат

Синиша Туцић је познат првенствено као песник, али његов уметнички хабитус, за оне који га боље познају, никад није мировао.
с
Фото: Дина Рашић/Зенит

Ватрен је у интелектуалним дискусијама, верно прати бројна културна дешавања, играо је на филму, у позоришту, веома је ангажован на сцени као уредник, приређивач, активиста, а Новосађани га много воле као свог суграђанина, као човека.

Већ дуго је Синиша Туцић најављивао да пише роман. Можда баш зато што је јако активан, публика је ту и тамо могла да прочита покоји одломак, да би пре неколико дана био објављен у целости. “Попино прасе” (Зенит, Нови Сад) аутоматски асоцира на чудновату биљку за коју зна свако дете, поготово оно које је било у блиском контакту са

животињама, кућним љубимцима. Али, и оно које су родитељи упозоравали да ће, ако им се завуче у уста, гадно проћи. Одосно, неће. Попино прасе је једна од оних хорор-прича и као што је већ јасно - тиче се одрастања.

О чему се ради у роману?

- Радња романа “Попино прасе” дешава се у лето 1991. на Новом насељу и у дечјој болници у Новом Саду. Главни лик романа Оливер, у наизглед безазленој игри у школском дворишту, стави у уста травку попино прасе и удахне је у плућа. Кроз неколико дана, у страшним боловима заврши у дечјој болници, а лекари цело лето различитим бронхоскопијама и операцијама покушавају да попино прасе као страно тело изваде из Оливеровог организма, док у спољном свету почиње рат, распад земље и свеопште расуло.   

Кад се јавила жеља, скица, и како је ишла сама изведба писања романа, какве је захтеве постављала у процесу писања?

- Заправо, скица за роман, настала је у вашем листу. У јесен 1991, у рубрици “Лекар”, новинарка Миланка Гнип објавила је чланак под насловом “Са попиним прасетом нема шале” у коме је интервјуисала примаријуса Божидара Рашића који је комплетно описао случај, али без имена пацијента. У тексту нема ни Оливера, ни Синише Туцића. Било ми је занимљиво када сам као тринаестогодишњак, који је цело лето провео у болници, прочитао текст о себи, не слутећи да ће то бити први приказ романа који ћу написати и објавити тридесет година касније. Годинама нисам ни помишљао да би догађај који сам доживео у раном пубертету, на крају шестог разреда основне школе, могао да прерасте у роман, док ми једно вече док смо седели у неком кафићу, друг и књижевни саборац Патрик Ковалски није рекао – имаш тему, пиши!

У лето 1991. када сам ставио попино прасе у уста био сам тринаестогодишњи клинац који игра игрице и гледа акционе филмове на видео рекордеру. Нисам имао појма шта је књижевност. У том смислу сам пре неки дан рекао мом другу, новинару Марку Јаковљеву да је “Попино прасе” потпуни антипод “Прољећу Ивана Галеба”, јер за разлику од Десничиног главног јунака који је интелектуалац, филозоф, музичар, са проживљеним животним искуством и који у првом лицу лежећи у болници прича о свом животу као начитан, образован интелектуалац, мој јунак је један тринаестогодишњак који само покушава да чита, али му нешто не иде. Тридесет година касније, након свих књига, фукоовских анализа клиника, школа, затвора и послушних тела у њима, експресионистичке поезије, проласка кроз све кафкијанске прозне лавиринте, покушао сам да напишем роман о болници, одрастању једног детета, вршњачком насиљу у основној школи на периферији Новог Сада. Роман “Попино прасе” је заправо роман о рату и почиње у школском дворишту, фискултурној сали, свлачионици, кабинету за биологију, са дечијим досеткама и вршњачким насиљем, а завршава се у ужасу разореног Вуковара, масовном убијању и свеопштем уништењу. Болница је метафора стања у којем се наше друштво нашло деведесетих година прошлог века. Књигу почињем парафразом Црњанског – Ја видех болницу и видех све. Како је на фејсбук страници књижаре Зенит букс (која је издала роман) написао мој пријатељ и уредник “Попиног прасета“ Марко Срдановић - Ко не прочита, кајаће се. Ко прочита, кајаће се. Стицајем околности, син Миланке Гнип Дарко, ишао је са мном у школу. Иста смо генерација, али нисмо ишли у исти разред. Ја сам био тројка, а он је ишао у четворку. Дарко је ишао у разред са Пером и Марком Падров (у роману “Попино прасе“ Марко је Падрован).

Ко је Обрад Тешац? Чуо сам да је алтер-его у роману својеврснаосвета оцу”!

- Свако ко се иоле разуме у живот и књижевност, требало би да зна да књижевност и јесте и није живот. Радња романа “Попино прасе“ би се можда могла, а можда и не би, дешавати у основној школи “Прва војвођанска бригада”. Неки ликови из романа су стварно постојали, а неке сам измислио, домислио, домаштао… Није ми била намера да никога од мојих другова или наставника оцрним, нити да прикажем у негативном светлу. Желео сам да опишем како се та кобна 1991. година преламала у једној основној школи на периферији Новог Сада. Око распада Југославије, почетка рата и суноврату друштва пишу се научни радови, воде се полемике. Када би само анализирали понашање ученика виших разреда у било којој основној школи у било ком делу тадашње државе дошли би до фасцинантних закључака. Све што смо гледали на ТВ Дневницима пресликавало се у школским учионицама и деца су знала све што се догађа у политици. Скоро сам за потребе рада на монографији “Прва половина века Новог насеља” (која треба да изађе у издању организације Ново културно насеље) читао летописе ОШ “Прва војвођанска бригада” у којима се налазе новински текстови о једној тучи између деце са Новог насеља и Детелинаре која се догодила у пролеће 1990. Када се анализирају ток афере кроз новинске чланке, изјаве ученика учесника у тучи, сведока и различите интерпретације догађаја, невероватна је паралела између једне међуквартовске дечје туче и потоњих ратних сукоба на просторима бивше Југославије.


Наручилац, агент, архитекта и зидар

Попино прасекао још један простор за домишљатост какву познаје публика из ваших песама, пуних јединственог искуства и доживљаја?

- После објављених пет књига поезије, опробао сам се и у прозном жанру. “Попино прасе” сам писао четири године, а читаоци су имали прилике да читају одломке на књижевним порталима и на фејсбуку. Писање прозе, из мог личног искуства, није нимало лак посао и сасвим је другачије од писања поезије. Овим наравно не желим да потценим поезију као књижевни жанр. Писац романа је уједно наручилац сопствениг романа (који има идеју какав роман жели да напише), агент у грађевинском предузећу (који улази у посао), архитекта што пројектује форму романа (реченице, пасусе, поглавља, делове) и на крају зидар који пише роман (циглу, по циглу, реч, по реч) и то све ради са свешћу да не гради пријатну кућу у којој ће неко удобно да живи, него текст који читаоца мора да потакне на немир, на размишљање. Колико сам у свему овом успео нека процене они који ће читати “Попино прасе“.


Опет та Југославија!

- О распаду Југославије написане су књиге, снимљени документарни филмови, сви знамо за оне опскурне сцене када чланови председништва у последњој године постојања Југославије већају о њеној судбини, да ли ће се или не уводити вандредно стање и хиљаду пута смо чули реченицу оног војника у Словенији – Бахрудина Калетовића - Они би као да се одцијепе, а ми им као не дамо. Те 1991. догодили су се страшни злочини (који ће се догађати и у наредним годинама) многи животи су уништени, људи расељени, градови и села спаљена. Распала се држава која је пре тога постојала, а ја чисто сумњам да је неко од њених 23,5 милиона становника (према попису из 1991.) тог лета осетио попино прасе у својим плућима. Није ми намера да моју личну причу поредим са трагедијама људи који су живели на ратом захваћеним просторима и чије су судбине биле много теже од моје. Мој живот је спашен захваљујући хирурзима, већ поменутом примаријусу Божидару Рашићу, доктору Пуниши Белићу и нашем познатом специјалисти спортске медицине Владимиру Гелетићу и што се тиче дечје болнице у Новом Саду не може се наћи ни једна примедба. Све остало у роману је моја фикција и литерарна надоградња. Посебно ми је у лепом сећању са хируршког одељења остала медицинска сестра Цвијета који је предано радила свој посао и са пуним поштовањем се односила према мени као дечијем пацијенту. Више је никада нисам видео. У том свеопштем расулу распада земље медицинске раднице и медицински радници су се показали као веома хумани људи одани свом позиву да спашавају људске животе и то је тако и данас када имамо пандемију Ковид 19.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.4890
Најновије вести