Слово о књизи „Копипејст или живот” Ђорђа Писарева

Ма колико ћутање било по тишини широко, дубоко и високо, та троугаона геометрија тиханости конфетно се мрви под притиском класичних папирних новина и томовима коричених књига.
с
Фото: Промо

Новине су нека фина врста кратког сећања, дневне фусноте у пролазу, како нам казује Ђорђе Писарев, за радознале, указујући нам успутно, колико су апсурдна упозорења о ишчезнућу папирне књиге, мало сутра. („Копипејст или живот”, Банатски културни центар – Ново Милошево 2021).

Бард модерне књиге, кир Писарев је, у потрази за памћењем снова и имагинације оставио завидне спекуле о књизи и читању, не само из личног угла. Сигнализирам, поред наведене књиге, опет, његов нагласни наслов „Сентиментално васпитање јунака романа” (Агора – Зрењанин, Нови Сад 2020) док бележим, од њега самог, задати спекулизам изведен вештом реториком на страницама књиге “Машина за читање” (Агора – Зрењанин, Нови Сад, Крушевац  2021). Писарев у тој својој Академији за писце отвара озвучени кофер, ређајући нам, ајде тако да кажемо, бескрајне грамофоније о томе, како уочава Борхес, да ни књига ни песак немају ни почетка ни краја. Од Платона, преко крилатих загонетки Умберта Ека, ка повратној мастионици Зона Милтона, чији словни знаци су есенција мисли и заноса, до расветљеног Гетеа, па и данас, ево, дефинисати књигу није лако, јер таква дефиниција ни не постоји, како нас упозорава и Робер Ескарпи.

Писарев у својим списима илити селективно одабраним архивалијама помно залази у духовну датост реченица анатемисаних словом и хартијом. Суочен пред тим укориченим свескама, он је усплахирени кловн, који би благим осмехом да нам умањи страх и панику, пред отвореном библиографијом упозоравајуће смерних мудраца. Успутно ће нам разјашњавати смисао књиге од сумерских глинених плочица до воштаних таблица коришћених у Риму. Папир ће се наћи иза бамбусових дашчица, у самом средишту нашег егзистенцијалног атласа. Књиге су нам задате од људи који умеју да нас искваре, унизе и узвисе. Како год изокренули, оне су упозорне у свим временима, изузимајући тупоглаве и злонамерне. Само мудро радознали читалац зна да су библиотеке уистину доказ да је човечанство целина очувана у књигама. Иначе, вели Писарев, једном ћете схватити да су све књиге само једна књига...

Књига/текст као врхунски квалитет подразумева опцију тзв. помног читања, што би, отприлике, подразумевало да је детаљна и прецизна пажња читаоца усмерена на реторику, стих, избор језика испитивање лингвистичких техника у тексту...Шта би могли бити сакупљачи књига, ти умни неимари који их насловно ређају по полицама, ако не иследници сопствених живота чије смислене акције и маштарије су већ усложене да разјасне зашто и куда нам ваља ићи уз инвентар оног сувишног, прљавог и кварног. Књига је увек досије, отворена понуда на расклапање свести и савести, актуелни феномен за радознале. Колико је “Одисеја у свемиру” 2001. Артура Кларка култна књига, толико су то и странице Хомерове “Илијаде”, да не заобиђемо “Одисеју”. Није ту важан одговор на питање: Да ли је Хомер био учесник тројанског рата?! И шта би било, коначно, када би се побунили јунаци написаних књига?! Ништа, читаоци би их поново вратили међу насловне корице, свесни да је књига једини доказ да су били и да ће бити присутни духови о којима сведочи епитаф који се зове књига.

Читајте Писарева, биће вам јаснији одговор на упутно питање: Да ли је ваше срце остало на чардаку ни на небу ни на земљи док време неумитно истиче. Да, аутономије и сви ти наши, не само завичајни идентитети, усложено су у књигама, будни благородно у расколу од свеколике људске мржње и охолости. Јесте, књига је лав међу хијенама, али тај лав у средишту хијена без садржајне лавице био би испразни лист.

         Милутин Ж. Павлов

EUR/RSD 117.4055
Најновије вести