ТЕД ЋАНГ Неспутана машта и тужне реалне будућности

Тед Ћанг (1967) спада међу ретке писце научне фантастике о којима сви говоре и пишу у суперлативима (и то не само на „блурбовима“ његових књига).
Naslovnica knjige „Izdisaj“ Teda Ćanga; „BOOKA“ 2020.  Foto: Dnevnik.rs
Фото: Насловница књиге „Издисај“ Теда Ћанга; „БООКА“ 2020.  Фото: Дневник.рс

Чини се да постоји консензус да је Ћангова проза онаква какву би сви прижељкивали да пишу и читају - па чак би и издавачи хтели да је објављују без обзира што он не пише романе који су омиљени жанровски производ (посебно ако се они настављају у дуге серијале). Иако, дакле, није пожељни „штанц-мајстор“ научнофантастичних романа Ћанг је драг уредницима јер су готово све његове приче (којих нема превише) или награђене каквом жанровском наградом или су биле номиноване за такву награду а што ће свакако бити уредно назначено на Ћанговим књигама којих, до сада, има (само) две „Приче твог живота“ (код нас објавила „БООКА“) и „Издисај“ (оригинално објављена 2019. године и већ стигла до нас захваљујући агилној „БООКИ“). Још један елеменат из Ћангове биографије врло је важан - он је стручњак за компјутерске софтвере, дакле неко са великим познавањем техничких наука и вештина. Ова чињеница покреће стари „условни рефлекс“ из првих деценија после Другог светског рата када се сматрало да добри писци научне фантастике морају бити научници или стручњаци у фундаметналним научним дисциплинама. Потоњи „Нови талас“ унеколико је изменио ову тврдњу резервишући за технички образоване писце забран поyанра „тврда научна фантатика“. Пошто је добар део Ћангових прича смештен у будућност и утемељен на сериозном познавању и третирању науке и технологије, а он је, као круна свега, и сам експерт у таквим дисциплинама, то је спој ових елемената придонео већој „тежини“ и уважавању његових дела.

„Издисај“ је изразито разнородна збирка проза објављених у периодици или оригиналним антологијама у периоду од 2005. до 2015. године

Но, за разлику од већине његових славних претходника, писаца „тврде научне фантастике“, Ћанг је литерарно амбициознији и много вештији аутор. Он причама не приступа само као полигонима за изношење одређених (хипо)теза већ и са нескривеном жељом да његова проза буде уметнички релевантна. Ћанг, дакле, жанр третира и пише из позиција тзв „главнотоковске“ књижевности баш као што то раде и Џорџ Сандерс, Чајна Мјевил или Џеф Вандермер. Овакво опредељење свакако не привлачи буљуке конзумената конфекцијске научне фантастике неспремних да искораче из овешталих жанровских образаца али - они и нису његова примарна публика. Ћанг од читалаца тражи повећано ангажовање у откривању и промишљању понуђених прича. Како би, колико-толико усмерио читалачку пажњу он је, на крају „Издисаја“, понудио сегмент „Напомене о причама“ у којима је открио полазишта својих проза, идеје и дилеме које су га водиле и које је разрадио у литерарном облику-кључу. Овакво поступање с једне је стране помоћ читаоцима, својеврсни увод у приче али је, с друге, итекако ризичан потез јер може указати и на пишчеве омашке и недоследности па, у крајњем, ограничити доживљај ишчитаног.

„Издисај“ је изразито разнородна збирка проза објављених у периодици или оригиналним антологијама у периоду од 2005. до 2015. године. Наведена некохерентност - која дефинитивно није мана већ врлина књиге - огледа се понајпре у обиму сегмената, од новела на безмало стотину страна („Животни циклус софтверских објеката“) односно на шездесетак страна („Неспокој је вртоглавица слободе“),  приповедака на тридесетак страна („Трговац и алхемичарева капија“, „Истинитост чињеница, истинитост осећања“, „Омфалос“) до неколико прича („Издисај“, „Дејсијева патентирана аутоматска дадиља“) и минијатура („Оно што се очекује од нас“, „Велика тишина“). Свако од ограничења у дужини носи своје предности и мане којима се аутор успешно прилагођавао доказујући своје завидно занатско умеће које је тим потребније јер је Ћанг у причама отворио широку тематску лепезу са разнородним акцентима и захватима у мноштво светова. На једном крају тог спектра јесу (само)митологизоване приче у којима је фантастично преузело примат, било кроз баратање псеудоисторијским миљеима (Борхесовски „Трговац и алхемичарева капија“, стим-панкерска - или „New weird“ - „Дејсијева патентирана аутоматска дадиља“) било кроз заводљивост неспутане маште (фасцинантни „Издисај“ и „Омфалос“) одакле се креће према „реалнијим“ научним фантастикама утемељеним на технолошким развојима који ће мењати садржаје, циљеве и домете живота људских јединки у сваковрсним будућностима које ће им одузети неколике прерогативе који се данас подразумевају додајући могућности чије коришћење опет зависи од (не)спремности на одрицање од емотивности и међуљудске интеракције (од учитавања нереализоване људскости у виртуелне љубимце, „Животни циклус софтверских објеката“, преко фактографског побијања сазревања и могућности мењања ставова, „Истинитост чињеница, истинитост осећања“, до трагања за сопственом суштином у искривљеним, паралелним реалностима, „Неспокој је вртоглавица слободе“). Ликови из таквих будућности заморно су сувопарни, лишени било какве племените патине, живописног карактера, врлина или мана. Ћанг, чини се, не верује да ће технолошки напреднија будућност бити склонија и толерантнија према људским несавршеностима; стога су његове приче о „реалној будућности“ изузетно тужне и депресивне.

„Издисај“ потврђује да је Ћанг ваљан писац и виспрени мислилац. Стога његове приче треба читати чак и кад нам његове идеје (и приче) нису превише по вољи. 

 Илија Бакић

 

 

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести