Конципиран као годишњак, Зборник обухвата различите теме из историје и теорије уметности, у распону од стваралаштва средњовековног раздобља до периода модерне. Поред текстова из историје српске, југословенске и стране уметности, публикација садржи и теме из музеологије, херитологије и студија визуелне културе.
На самом почетку, Бранка Вранешевић пише о украсним иницијалима у средњовековном рукопису Изборног јеванђеља великог војводе Николе Стањевића. Анализирајући портрете српске властеле настале у 14. и првој половини 15. века, Драгана Павловић износи нова запажања у вези са иконографијом њихових ктиторских приказа. У домену опште историје уметности средњег века, Ангелина Милосављевић говори о двојном портрету урбинског војводе Федерика да Монтефелтра и његовог сина Гвидобалда.
У групи текстова о темама из српске уметности новијег доба, Александра Кучековић пише о сликарском приручнику (ерминији) која је припадала нашем барокном сликару Јовану Четиревићу Грабовану. О једном другом српском уметнику који је деловао током 18. века, говори рад Милене Врбашки („Ко је на ‘Аутопортрету’ Николе Нешковића„). У студији о сакралној архитектури у време прве владавине кнеза Милоша, Ана Костић настоји да употпуни досадашња знања о објектима ове намене насталим у периоду од 1815. до 1839. године.
Када је реч о истраживањима српске примењене уметности Вук Даутовић говори о деловању Николе Стојисављевића, једног од најзначајнијих златара друге половине 19. века. У раду о пијаристичкој гимназијској капели Св. Стефана у Бечкереку (данашњем Зрењанину), Вања Стојковић анализира ликовни програм овог јединственог сакралног простора. Јована Миловановић говори о свечаној сали Градске куће у Новом Саду, као простору у којем су се налазили портрети владарских парова Аустроугарске монархије и Краљевине СХС.
Гордана Крстић Фај пише о аукцијама у Србији и иностранству, на којима се продавао део заоставштине Обреновића након Мајског преврата 1903. године. Попис уметничких дела изнесених на продају, сведочи да су се у заоставштини Милана и Александра Обреновића налазиле - слике Едуарда Манеа, акварели Сезана, Мухе, пастели Дега, Гогена, Монеа, Реноара и других светских уметника. Рад Огњена Минића говори о рецепцији антике на примеру салона минхенске виле великана немачке уметности Франца фон Штука.
У занимљивој студији, Тадија Стефановић пише о споменицима краљу Александру И Карађорђевићу у хрватским градским срединама. Говорећи о репрезентативним обележјима подигнутим у Вараждину, Сушаку, Сплиту и Вуковару, сазнајемо да су у њиховој реализацији узимали учешће најзначајнији југословенски вајари и архитекте. Рад Марије Клименко бави се употребом архетипова у стваралаштву међународно признатог вајара Александра Архипенка (1887-1964).
У тексту о Тањи Вујиновић, аутор Манојло Маравић пише о овој српско-словеначкој уметници која своју делатност остварује у домену нових медија. Рад Соње Јанков говори о анализи садржаја фриза у згради Факултета драмских уметности на Новом Београду. Занимљиво да је аутор овог дела Живојин Павловић, југословенски режисер црног таласа, прозаиста, есејиста и професор. Милена Јокановић пише о згради Музеја 25. мај у Београду. Кроз различите контексте, ауторка настоји да прати промене и значења овог изложбеног здања.
На крају Зборника представљена је најновија продукција књига у којима су обухваћене теме из различитих периода нашег уметничког наслеђа.
Синиша Ковачевић
