Ово признање по 25. пут додељује Компанија „Витал“ за најбоље књижевне остварење на српском говорном подручју у жанровима романа, проиповетке, поезије, књижевне критике, есеја и књижевне публицистике. За ову књигу гкласали су чланови жирија Драган Јовановић Данилов и Владимир Гвозден док је Драган Бабић био за збирку прича Данила Лучића “Сазревање модрица” (Аретé, Београд).
Према мишљењу жирија, међу успелим књижевним остварењима у овој години у различитим жанровима, роман Милице Вучковић издваја због смелости да се отисне у сфере врло сложених питања структура и вредности нашег света у којем су улоге унапред расподељене, а одговорности, као по некаквој нужности, увек или превише често пребачене на погрешне адресе. Роман се бави љубавним односом као процедуром истине, у овом случају болне и помало црнохуморне истине. Главна јунакиња, самохрана мајка из Железника библијског имена Ева, настоји да уреди свој живот најбоље што може, али непрестано се суочава са препрекама (или повредама) у виду занемаривања, равнодушности, психичке тортуре и манипулације. Јунакиња кроз неуспеле љубавне односе бива деградирана и одвојена од оног најбољег у себи. Поставља се питање да ли је она жртва или кривац. И да ли је уопште могуће лако разлучити ко је жртва а ко кривац? Па ипак, распознати ове две категорије је нужно, а роман врло спретно ово питање оставља отвореним, чиме се отвара онај битни простор нелагоде и одговорности који покушавамо да бацимо под тепих кроз уобичајене наративе о мушко-женским односима, али и о друштвеним односима уопште. На трагу речи Иве Андрића из ингениозне приповетке „Злостављање” које су послужиле као епиграф романа, али у сасвим другачијем наративном кључу, Милица Вучковић врло уверљиво показује како људи по инерцији научених „вредности” играју улоге чак и након што је представа дошла до свог краја.
И опет попут Андрића у поменутој приповеци, посебна врлина Милице Вучковић је велика моћ стварања напете атмосфере унутар које јунакиња доживљава низ мучних искустава. Оно што је наизглед једноставно у ствари је сложено, али оно што од почетка делује као сложено заправо и јесте сложено. Злостављање није нешто што упада у живот попут Халејеве комете, већ је у питању тихи рад манипулације, језичких смицалица, ноторних лажи и системске окрутности. Процес злостављања, као и обрти унутар тог процеса, дочарани су на узбудљив начин, акценат је на појединачном, али се све време осећа рад структура и функција које омогућавају да ствари теку баш онако како су исписане на страницама романа-живота.
Жири сматра да читалац неће читати нимало „лак” роман (таквих има на тржишту колико хоћете) – већ заводљиво штиво које ће уздрмати окамењене представе. Многима неће пријати „просечна” јунакиња која је смештена унутар туробне свакодневице Београда и гастарбајтерског излета у Немачку, а ипак препознаћемо у њој нешто блиско, већ виђено, гласове у нама и око нас које потискујемо, одбацујемо и, у срећним случајевима, превазилазимо. Од почетка смо увучени у један загушљиви свет дочаран кроз бритке реченице, намерно неулепшавање и огољавање прозе света, а недостатак коментара ауторске инстанце још више продубљује све оне пукотине које проистичу из саме егзистенције. Замрачена сценографија и свођење приче на породичну и љубавну проблематику добро показује да је друштвени контекст углавном изговор за суптилно насиље које се одвија унутар четири зида. Злостављање још једном бива приказано као истанчана мрежа односа, али за разлику од Андрићеве или Ибзенове, јунакиња Милице Вучковић не уме да побегне. У том детаљу, и још неким, огледа се и црнохуморна страна читаве приче, чиме се остварује занимљива равнотежа у поступку. Пред нама је снажна, уверљива, директна и провокативна прича без илузија, прича у првом лицу у којој је одбачена свака патетика. „Смртни исход атлетских повреда“ је другачија књига једне помаљајуће романескне књижевности која се исписује са свешћу о пропасти свих утопија.
Роман „Смртни исход атлетских повреда“ је одмах по објављивању привукао пажњу јавности. За само шест месеци је имао седам издања, а ушао је у ужи избор за НИН-ову награду, као и у најужи избор за награду „Београдски победник“.
Милица Вучковић (Београд, 1989) је завршила сликарство на Факултету примењених уметности у Београду на којем брани докторат. Чланица је УЛУПУДС-а, од 2014. са статусом самосталног уметника. До сада је имала десетак самосталних сликарских изложби. Прву књигу, збирку кратких прича „Рој”, објавила је 2014. За књигу „Једу људи и без ногу“ добила је 2017. прву награду на конкурсу за кратку причу „Бибер“. Године 2020. нашла се у финалу на конкурсу ФЕКП, такође за кратку причу. Свој први роман „Болдвин“ објавила је 2018. и он је ушао у најужи избор за Виталову награду, као и за награду „Биљана Јовановић“. Пише и прозу и поезију, песме су јој објављене у неколико књижевних часописа.
Н. Попов
