Затим следе године и године вишечасовног дневног вежбања да би се постигли врхунски резултати. Мало је оних који истрају на том путу који значи изазов „освајања“ све боље, све зрелије интерпретације и све сложенијег репертоара. Студенти Департмана музичке уметности на концерту у Синагоги доказали су да се уложени труд исплати и да се преко трња стварно стиже до звезда, уколико радите – разуме се – са правим професорима и образујете се на институцији која настоји да пружи најбоље услове за рад својих штићеника.
Избор програма који изводи Симфонијски оркестар Академије уметности Универзитета у Новом Саду – како је истакао маестро Андреј Бурсаћ – зависи од генерација инструменталиста Академије, односно од тренутног броја студената на одређеним инструменталним групама. Међутим, додао је, истовремено се води рачуна да студенти прођу кроз дела различитих стилских епоха да би стекли искуство које ће им помоћи у даљој професионалној каријери. Тако су у недељу у новосадској Синагоги академци извели Концерт за кларинет и оркестар у А-дуру В. А. Моцарта и Патетичну симфонију П. И. Чајковског, два дела која спадају у сам врх концертантне и симфонијске литературе. Када је у питању тако високо рангиран репертоар, увек постоји реална могућност поређења са врхунским извођењима реномираних ансамбала.
Судећи по ономе што се чуло у Синагоги у недељу – оркестар Музичког департмана већ је спреман за изазове равне професионалним оркестрима. Није реч само о томе да се доследно испрати партитура и захтеви композитора, већ о смелости, о ентузијазму, о умешности младих академаца који „румених образа и црвених ушију, све што могу – то и дају“, како је једном истакао Младен Јагушт. Тако су „румених образа“, уз чврсто, сигурно, сугестивно и надасве концентрисано вођство диригента Бурсаћа, студенти прозрачно, рафинирано и одмерено дочарали 18. век у Моцартовом ремек-делу, док су у чувеној Шестој симфонији Чајковског зрело, сугестивно, са болном драматиком донели све „боје“ композиторове „лабудове песме“, дела у којем се аутор опраштао од живота.
Недавно је, подсетимо, представљена монографија под називом Мешовити хор и Симфонијски оркестар Академије уметности која представља допринос обележавању 45 година постојања АУНС - једине војвођанске државне високошколске уметничке установе. У публикацији, коју потписују Ира Проданов, Наташа Црњански и Немања Совтић, садржане су „биографије“ два студентска ансамбла, поглавље о критикама које су током више од четири деценије писане о њиховим концертима, интервјуи са маестром Младеном Јагуштом, Ненадом Остојићем и Борисом Черногубовим, који су - сваки из своје позиције на Академији – дали трајни допринос неговању ових ансамбала. Поред тога, наведене су биографије свих домаћих и страних диригената који су са студентима радили, те спискови свих до сада одржаних концерата са прецизним навођењем изведених дела, солиста-учесника, сала и термина где су ансамбли наступали. Посебно је драгоцено поглавље Сећања, где су садашњи и бивши студенти Департмана музичке уметности из земље али и света слали ауторима своје утиске, анегдоте и доживљаје које памте из искустава учешћа у хору или оркестру. Монографија је богато илустрована бројним фотографијама са концертних догађаја из старијег и новијег времена, а део је пројекта Културолошки идентитети у уметничкој продукцији Академије уметности (2017 – 2020) који финансира Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој. Штампана је на српском и енглеском језику.
Као солиста у Моцартовом Концерту наступио је Богдан Бикицки, који је још једном потврдио да на класи кларинета Академије уметности годинама стасавају генерације врхунских извођача. Инструмент овог уметника донео је импресивну палету боја и карактера, постижући готово нестварне динамичке нијансе, технички брилијантне пасаже и топао, заобљен тон.
Још један аспект концерта у Синагоги мора бити поменут, јер се тиче сарадње различитих департмана Академије уметности и праксе која би требало да буде саставни део сваког високошколског образовања. Наиме, музицирање студената Департмана музичке уметности снимали су студенти програма аудио-визуелних медија Академије, уз сарадњу колегиница са Катедри за музикологију и за композицију које су, „читајући“ партитуре, давале сугестије за адекватне кадрове уз одговарајућу музику, који ће у постпродукцији бити монтирани. Уз сопствену продукцију звука, Академија уметности на овај начин успела је да цео снимак реализује сопственим снагама, што ће убудуће бити редовна пракса.
У деценијама иза нас критика је давала Симфонијском оркестру Академије уметности врхунске оцене, поредила га је са „енглеским травњаком којег треба пажљиво неговати“, а једно време га је ставила изнад свих тадашњих југословенских симфонијских ансамбала. Квалитет овог оркестра не опада, и права је штета што Покрајински секретаријат за културу, поред редовног финансирања оваквих пројеката Академије, нема и редовну праксу подршке гостовања овог ансамбла у Београду или неком другом граду у Србији, као што је то било у прошлости. Тиме би млади музичари били више мотивисани за свој посао, а њихова уметност била би препозната не само на локалном, већ и на државном нивоу.
Ира Проданов
