Винченцо Капецуто је рођен за бину. Његова уметничка искреност је чиста и убедљива, а уживање у стварању толико заразно да је потпуно свеједно је ли у датом тренутку пред нама балетски уметник или певач, да ли изводи „озбиљну“ музику или је меша с елементима традиционалне и џеза, једноставно: Уметност је Уметност, а наша дужност је да трагамо за њом и да је чувамо до последњег откуцаја срца. Она је времеплов у који се ушушкало све што је било, што јесте и што ће бити, она нам показује, као у огледалу, све емоције које су људи хиљадама година доживљавали, она нам показује у чему смо непоновљиви, а шта делимо с другима. И на тренутак постаје за нијансу мање битно да говоримо о фантастичним достигнућима једне изузетне каријере, али се чини много значајнијим да се дотакнемо неких универзалних тема које нам пружа непресушни извор Уметности.
Изводите музику стару неколико векова као да је компонована јуче. Који заједнички чинилац омогућава да спона између нас и наших предака буде толико пуна живота?
– Славни композитор Лучано Берио често је говорио да „музика једноставно постоји, а онда је неко одлучио да стави датум на њу“. Пратећи ту мисао, мени је песма из 16. века подједнако важна као и савремена уколико носи у себи причу вредну препричавања. Ја сам веома радознала особа, поготово у погледу „старе музике“. Волим да трагам за оним елементима који дају неку врсту оријентира данашњим генерацијама. Сматрам се пре свега приповедачем који не прави разлику између жанрова, стилова и епоха. Музика је мени једноставно средство које ми стоји на располагању кад желим да испричам безвремену животну причу о љубави, патњи, напуштености и мржњи – осећањима која су заједнички чиниоци и на које ћемо сви, без изузетка, реаговати ма у ком времену живели.
Историчари не могу да се сложе у томе јесу ли наши преци прво почели да плешу или да певају. Као балетски уметник и певач, јесте ли икад размишљали о том питању и је ли оно уопште релевантно?
– Волео бих да верујем да су се те две ствари десиле истовремено. Емоције и потребе могу да се изразе како читавим телом тако и само звуком, зар не?
Апропо звука, једном приликом сам интервјуисала композитора који је рекао да га у граду буквално све инспирише, чак и шкрипа кочница. С тако урођеном музикалношћу, као вашом, региструјете ли инстинктивно свакодневне звукове урбане средине као врсту музике?
– Нажалост, нимало. У ствари, све ме више нервирају вештачки звуци, увек покушавам да побегнем од њих. Што сам старији то су ми важнији звуци нетакнуте природе, призор пејзажа и осећај тишине око мене која широм отвара врата маштању и креативности.
Контроверзни филозоф Роџер Скратон тврдио је да савремена уметност не уноси Лепоту у свакодневни живот, те да је погубна по наше душе. Да ли бисте се сложили с његовим тмурним пророчанством да Лепота изумире?
– Лепота је у нама и око нас, ми само треба да отворимо очи и душе како бисмо је ухватили. Уметност може да нахрани ту Лепоту, да јој помогне да остане у животу. Сви ми имамо обавезу да активно, неуморно и непрекидно трагамо за њом, да се боримо за њен опстанак! Достојевски је рекао да ће Лепота спасти свет и ја се у потпуности слажем с њим.
Фасцинира ме спонтаност Ваших наступа, као да импровизујете и никад не морате да вежбате. Стварно ме занима јесте ли се икад осећали уморно током припрема за концерт и шта мислите о импровизацији.
– Морам признати да се никад нисам осећао исцрпљено током припрема за нов концерт, при учењу арија или читавих улога. Ова професија захтева страст, љубав и посвећеност, а та три елемента заједно чине вас срећним и бескрајно жељним упуштања у нове музичке пустоловине.
Што се другог дела питања тиче, пловећи уметничким водама увек сам сусретао уметнике који су најпотпуније могли да се изразе баш кроз импровизацију, стварајући нешто ново и фантастично у датом тренутку. Импровизација је сасвим посебна вештина која вам даје моћ да се винете у небо и кренете куд год пожелите.
Неки извођачи се радују поређењу с другим уметницима, а неки не. Какав је ваш приступ?
– Искрено, никад нисам размишљао о том питању. Мислим да не могу да се поредим ни с ким другим зато што смо, једноставно, различити. Као уметничке личности сви имамо неку причу другачију од осталих, доживљену и испричану на јединствени начин. Моја прича припада само мом животу, те могу да је посматрам и делим само из свог угла.
Како састављате програм за концерт?
– Пре свега треба имати кристално јасну идеју о томе какву причу желиш да испричаш. Музика, потом, долази сама од себе градећи структуру концерта на природан начин. После тога треба, наравно, проверити да ли је стабилна равнотежа између различитих расположења, напетости и смирености, типова песама и музичких боја. Људе морамо инспирисати да слушају активно и отворено, а не да их сводимо на пасивне примаоце.
Ваш концерт на Номусу зове се „Мигрантска музика“. Звучи као да ће ту бити много туге, прича о растанцима, али можда и радости због осећаја безграничне слободе.
– „Мигрантска музика“ се заиста бави питањем путовања које понекад може бити без повратка, водећи у само једном правцу. Овај програм доказује да човек узалуд гради вештачке границе, музику никад неће моћи да заустави. Она је складна фузија бројних култура, звукова, језика, боја и ритмова. Осим тога, „Мигрантска музика“ је везана за људе који су напустили своје домовине под принудом и који су стигли у нова, другачија окружења доносећи са собом своје животне приче пуне туге и среће, разних навика и начина размишљања, другачијих религија, чак и другачијих рецепата. Сав тај „пртљаг“ сусреће се с новом средином, па се с временом и стапа с њом, додајући јој нове нијансе.
За крај, испричајте нам јесу ли вам се на бини дешавале ненадане и смешне ствари којих ћете се увек сећати.
– Срећом, доживео сам велик број таквих дивних, веселих тренутака! Сећам се једне прилике кад су људи у публици почели да певају песме заједно са мном као да смо на неком поп или рок концерту, а на последњем концерту у Немачкој људи су се појавили с мајицама и маскама на којима је била одштампана моја слика! То је било стварно јако смешно и чудно, али у исто време прилично ласкаво.
Зита Калманди
