Рођена је 6. децембра 1937. године у Новом Саду, а након што је изучила кројачки занат уписала је Школу за васпитаче, коју је завршила 1959. На Филозофском факултету је почела да студира мађарски језик и књижевност, али се паралелно запослила као новинар у редакцији „Мађар соа”. Убрзо ће писаћу машину заменити фото-апаратом, будући да је фотографијом почела да се бави још у средњој школи, а 1954. је постала и чланица фото-клуба “Бранко Бајић“ те почела да излаже прве радове. У „Бајићу” је упознала и свог будућег мужа, такође чувеног новосадског фоторепортера Стевана Лазукића.
“За радно место фоторепортера, које је у то време било искључиво мушки посао, изборила се освајајући награде широм света и упорно куцајући на врата ’Мађар соа’, све док једног дана на чело тог листа није дошао човек који је схватио да и жене могу да буду фоторепортери”, записано је у монографији „Људи с три ока”. Осим краткотрајног излета почетком седамдесетих у омладински лист „Кепес Ифјусаг”, радила је Ана Лазукић у „Мађар соу” све до пензионисања 1990. године, а иза ње је остала, како пише историчар уметности Сава Степанов, „читава визуелна хроника најзначајнијих догађаја у Новом Сади и Војводини, сниманих снагом и убедљивошћу личног виђења”.
Као уметнички фотограф приредила је десетак самосталних изложби и излагала на још око 300 колективних, што у земљи што диљем света. Проглашена је за заслужног члана Фото-клуба „Бранко Бајић” 1977, добила је 1986. награду Златно око, па 1989. Златну медаљу на Међународном салону у Јапану, а стигла су јој и признања из Софије, Монтевидеа, Скопља, Дубровника... Њена матична кућа доделила јој је 1994. Награду за животно дело, а исте године је добила и бронзану Плакета Борис Кидрич за афирмацију уметничке фотографије.
Како је рекла једном приликом, “живела је за фотографију и фотографисала живот”, те се трудила да слика живот какав други не виде. „Њена уметничка фотографија посвећена је свакодневном животу. Увек је знала да добро компоновану, прегледну, естетизовану и оплемењену фотографску слику испуни метафоричким значењем. У њеној уметности могу се препознати и посебна осећајност и специфични сензибилитет жене ствараоца”, истиче Сава Степанов.
Ана Лазукић биће сахрањена данас на Новом гробљу у Петроварадину.
М. С.
