Последњих неколико протекло је без локалне финансијске подршке, али зато је, ослоњен на програм “Креативна Европа”, “Пер.Арт” успео да у мрежи “Јуроп бијонд аксес”, посвећеном уметности особа с инвалидитетом, развије пројекат “Ми нисмо чудовишта”, који ће бити реализован до краја године у Новом Саду, Галерији Матице српске.
Недавно смо започели са уметничким резиденцијама. Били су нам у гостима Гзавије ле Роа, Скарлет Ју, Александра Ашура, а сада је ту Марсел Бугил (реномирани уметници савремене европске сцене извођачких уметности – прим. нов.). Радимо на идеји за представу коју је предложио наш колега Далибор Шандор, бавећи се питањем на који начин су особе с инвалидитетом перципиране у нашем друштву, предочава нам Саша Асентић, уметнички руководилац пројеката асоцијације „Пер.Арт“ и додаје да је радни наслов „Ми нисмо чудовишта“.
Планирано је да централни догађај, премијера представе и обележавање 20 гдина рада, „Пер.Арт“ приреди у децембру. Партнери на пројекту су неки од водећих европских центара за плес, перформанс и савремену игру, као што су „Кампнагел“ из Хамбурга, „Плесна кућа“ у Малмеу, Холандски плесни фестивал из Хага, „Оријент оксиденте“ из Италије, „Оназис“ из Атине, а главни носилац пројекта је „Бритиш каунсил“ из Лондона. Оваква повезаност и подршка не чуди, с обзиром на јединственост рада асоцијације „Пер.Арт“ у области инклузије и уметности, због својих модела и методологије којима се спајају званично призната и независна, институционална и ванинституционална сцена, у не баш завидном економском, социјалном и политичком идентитету ових простора.
Идеја ми је дошла када ме је Саша пре неколико година питао како би се звала моја представа и о чему би се у њој радило, каже Далибор Шандор из асоцијације „Пер.Арт“. – Одговорио сам: „Ми нисмо чудовишта“, а радило би се о томе да смо у почетку сви чудовишта која желе зло, да би на крају постали добри. Сад, како се идеја развија у представу, имамо неколико другачијих идеја због којих морамо да се прилагодимо, поготово у музејском простору, тако да ми је ово доста изазован процес. Морам доста да размишљам како да будемо што оригиналнији, доста да користим енглески у комуникацији са нашим сарадницима из иностранства, али свиђа ми се што ми је дата прилика да постанем редитељ једне представе.
За драматурга Марсела Бугила, из Берлина, није новост радити на представи која није вербална, али јесте узбудљиво откриће да је „Пер.Арт“ нешто на што би, по његовим речима, могли бити поносни.
Не знам да ли ћу успети ишта да поправим (смех), пре ћу да направим још више проблема, одговара Бугил на питање шта драматург поправља кад је реч о наративу.
Шалу на страну, додаје, социјални контекст, покрет извођача, односи на сцени, такође су нешто што може да се чита, или пише, тако да на овом нивоу посла не интервенише на квалитету покрета, него на томе.
Као кад тражите речи за нешто што видите први пут. Артикулишете компликоване мисли и осећања, „преводећи“ то свима, каже наш саговорник.
Бугилу је првобитна идеја деловала веома једноставно, али што се више ради на њој, схвата колико је комплексна и компликована После неколико дана почео је чак да се осећа изгубљено.
Видећемо. Због тога је узбудљивије. Кад је захтев само техничка егзекуција, онда је стварно досадно. Ово није фикција која треба да ради сама за себе, да буде забавна, него много више ослања се на социјалну реалност, на идеје које људи имају у глави, прјекције, а да то и не знају. Такође, овај музејски контекст, све то рад на представи чини компликованим и узбудљивим. Ако гледате цео свет, а био сам свуда и упознао многе трупе које раде са особама с инвалидитетом, морам вам одати признање да нисам видео ниједну која свом раду прилази на овако високом нивоу, каже Марсел Бугил.
На питање како је радити у условима периодичног боравка различитих и разноврсних уметника, Бугил одговара да су сви позвани навикли на колективни рад и не доношење ауторитарних одлука, што је реткост на европском нивоу, где је много више такве врсте диктата. За Сашу Асентића споран је и тренд у протеклих три до пет година на европској сцени, када се говори о присуству и укључивању особа с инвалидитетом у уметничке токове, некритички приступ и захтев који је упућен уметницима с инвалидитетом да се понашају и стварају исто као редитељи и кореографи без инвалидитета.
Кад се гледају такве представе, виде се проблеми нормативног начина размишљања, што има последица и на уметност и на уметнике. Ја то не сматрам нормалним и мислим да треба да се поставимо критички према таквим нормативним моделима који се примењују на конкретне 1уде, закључује Асентић.
„Пер.Арт“ се, додаје, учи и на основу властитог искуства како можемо да сарађујемо, како можемо да пратимо нечију идеју, предлог, како се то мења у складу са потребама, инспирацијом проблемима...
У складу са тим, ми смо кренули у овај нови уметнички рад, који је зачела Далиборова идеја, али у сарадњи са новим људима. Не желимо да пристанемо на то да је ауторство генијални појединац који ствара захваљујући генијалним импулсима из главе или стомака. Нас занима шта ми можемо да направимо овакви какви смо, група која може више него што би свако од нас појединачно могао да направи. До сад сам ја био задужен за уметничко водство, а сада је Далибор у тој ситуацији. И управо те нове ситуације су прилике у којима можемо доста тога да научимо. Прерасподела улога је политичност у уметности на којој радимо због деловања у јавности, због преиспитивања постојећих улога и позиција, и стварања нових, закључује Далибор.
Игор Бурић
