ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА”: Трећи сан летње ноћи или жар –птица

„Ево тих папира, господине Ватрица. Не знам да ли сте тако желели. Ако случајно нешто није добро, могу да их понесем кући и да прерадим.”„Добро је, сигурно је све добро.

Као и увек, госпођо Терезија. И седите и ви мало. Молим вас.”
„Хвала, али требала бих...”
„Молим вас. Данас ћу ја скувати кафу.”
„Не, то ваљда...”
„Већ сам вам екао.”

„Како желите”, рекла је тихо; повиновала се наређењу господина директора и села, али близу врата.
Извадио је шољице, yезву напунио водом и ставио је на решо. Седела је тамо. Баш као и пре десет година у својој канцеларији. Леђа усправних, али не баш толико да се више но што треба истакне чврста кривуља њених груди. Још је никад није посматрао са одстојања. Или седи за столом, или ужурбано пролази кроз канцеларију. Тек је сада приметио њене обле кукове, лепе бутине и колена до којих је допирала смеђа сукња од квалитетног материјала. И блуза је више скривала него истицала њене дражи. Да није ове необичне ситуације, следећих десет година не би је ближе осмотрио. Осетила је његов поглед и било јој је непријатно. Трудила се да још више навуче већ ионако сувише натегнуту сукњу. Вода је почела да ври. Схватио је да се мало приглупо загледао у госпођу Тереску.

„Било би вам удобније у фотељи.”
Нагло је устала и прешла у фотељу. Не због тога што јој се прохтело да седи у њој, обрадовала се што може устати и избећи његов испитивачки поглед. Фотеља је била исувише ниска. После два узалудна покушаја да сукњу повуче што више напред, оставила ју је да лагано клизи назад. Кад је сео, приметио је њене обнажене бутине и снажно се узбудио. Поново је постао свестан да је, у ствари, пред њим лепа жена и није могао да схвати како за десет година колико раде заједно то није приметио. „Сигурно има много дивних жена”, помислио је, „које ни не знају да су дивне. То им брани чедност или шта већ. Вероватно су хладне јер човек пролази поред њих као поред писаћег стола.”

Стидљиво је узела шољицу са тањирића и приносила је устима. Тог тренутка је зажалио за своје добро дело. Видео је да јој је то задало више мука но радости. То га је раздражило.
„Да ли вас дави ова крагна? Тако је чврсто закопчана...” питао ју је са призвуком ироније.
„Не, ја то тако волим”, помало сметено, а могао се заклети и са црвенилом у лицу, ухватила је дугме на крагни блузе.

„Само га држи, да ти се случајно не откопча и да се виде оне две згњечене тикве, ти, совуљаго једна”, злобно је помислио и само што то није рекао наглас.
Знао је да је јако глупо то што ће рећи, али толико га је узрујавала својим стерилним присуством да није издржао.
„Шта кад бисмо нас двоје отишли некуд заједно. Рецимо, на два-три дана на Татре...”

Није била забезекнута као што је очекивао, али је гласније, као да му показује перфектан посао, рекла:
„Хвала, знате, ја, ја сам удата.”
„Ох, ти кобилетино, знам да ниси девица.” Био је убеђен да у својој наивности стварно мисли да то до сада није знао.
Морао је да се веома савлада да јој не каже нешто грубо.

„Поштована госпођо, упамтите да свет стоји и стајаће без обзира да ли сте удати или нисте!”
Наравно, није схватила шта је хтео рећи.
„Хвала вам за кафу, господине Ватрица, извините, треба још оне записнике да...”

Било му је драго што одлази, то сандуче савршених облика, у суседну канцеларију где ће неупадљиво седети следећих десет година за писаћим столом...
Стајао је пред њом диван и стасит у тамним панталонама и белој кошуљи, са витким струком стегнутим марамом боје кармина. Бујна грива црне косе била је у савршеној хармонији са смеђим, ветром ишибаним лицем. Непокретно је стајао и палио је својим ватреним погледом. Осетила је како јој је близа набујала и полако пуцала. Од ње су остајали само комади које је један по један бацала на земљу. Пошао је према њој. Осетила је како јој расплиће косу везану у чвор и како јој се слива низ леђа. Онда ју је зграбио у загрљај.

„Господине Ватрица”, слатко је прошапутала.
„Зови ме Жарко, жар птица. Сада ћу те на крилима љубави однети у земљу страсти.”
„Однеси ме и на крај света, ти моја жар птицо”, шапутала је, увијајући бела рамена око његовог снажног врата који се на тренутак претворио у влажно тело и приликом сваког његовог покрета осећала како се у њену утробу слива врућина и некаква непозната снага која ју је приморавала да своје беличасто тело препусти његовим таласајућим куковима. Влага плаве ноћи јој је цурила по удовима кад ју је целу наливену изнео на врх. Снажно тело се поново напело снагом бога и јурило је ноћним пределом са белим, слашћу савијеним бременом...

Будилник је испунио своју свакодневну дужност, звонио је тачно у пет. Да би стигла још и деци да скува ручак, мужу да преконтролише веш, спакује ужину а онда све пољупцем у чело испрати из куће...
Сви су већ отишли. Остало јој је још петнаест минута да стигне уплести косу у тежак чвор, навући скуњу која не открива ни сантиметар више но што треба и закопчати блузу до браде. Приликом закопчавања последњег дугмета спазила је у огледалу лице још увек младе жене. Мало је поцрвенела, али црвенило је одмах нестало са њеног лица. Јутарњом улицом корачала је жена неодређених година, корачала не остављајући трагове, и дубоко, предубоко у себи пригушивала радост што ће и овај дан на крају ући у влажну плаву ноћ.

Милка Зимкова

Из приче „Три сна летње ноћи”
(Антологија Црна боја радости)

 

Милка Зимкова (Окружна, 1951)

Прозна и драмска списатељица, глумица, завршила је студије глуме на Позоришном факултету Академија уметности у Братислави. Од почетка се бави глумом, после ангажмана у Трнавском позоришту определила се за статус слободне уметнице, глуми у позориштима, на телевизији и у филмовима. Почела је да пише краће прозне жанрове и са својом првом књигом „Пасла коње на бетону“ (1980) доживела је велики успех. Према мотивима књиге је снимљен и филм. Инспирацију за своју прозу налази у завичају, Источној Словачкој, користећи не само сегменте локалног колорита, већ и дијалекат у говору ликова.

За главне ликове узима жене из свога краја, пише о њима са великом дозом емпатије, у њиховом тражењу и (најчешће) неналажењу среће. Њено приповедање тече глатко, увек са одређеном дозом хумора, без јетке ироније и сарказма. Исту наративну типологију је примењивала и у следећим књигама, „Па шта“ (1986), „Без речи“ (1999), „Интерсити“ ( 2009). Приповетке су јој послужиле као подлога за пет драмских текстова. Писала је филмске сценарије, публицистичке текстове, саставила је и кратки дијалекатски речник свог родног краја. Књижевни критичар Бохуш Бодач о њеним приповеткама пише:

„Својом првом књигом унела је у словачку књижевност, нарочито у део у којем доминирају списатељице, освежавајући дах. Из њених дванаест приповедака замирисао је драгоцен зачин - хумор. Али не онај разуздан, карневалски или не дај боже усиљен, претерано вулгаран. Њен хумор је често пре опор, пун људског разумевања, чак нежан, али и ироничан, погађа тачно у циљ, полазећи увек од познавања свакодневног живота. Живота који не ставља марамицу на уста, нема обзира ни према коме. Барем не према њеним женама и девојкама. У њеним причама скоро све жене су усамљене, али своју судбину трпељиво подносе. Задовољавају се ситницама, односно убеђују себе да има среће и тамо где је нама или где има мало трагова о њој. Али у њеним приповеткама нема никакве побуне, никаквог ударања у феминистичке оклопе, исто тако није јој стало до моралисања, давања поука и подизања прстију. Отвара прозоре. Са зачуђујућом мером емпатије и тужно и весело отвара прозоре у бића својих јунакиња које трпељиво корачају својим путем између мушкараца, увек спремне да дају себе и свој живот, да га дају роду, да се жртвују без услова и безусловно, чак да пруже руку за рај...”

EUR/RSD 117.5896
Најновије вести