Марта Береш, глумица: „Предност је играти у две државе“

Марту Береш знамо као изузетну позоришну глумицу, недавно је добила и Стеријину награду за насловну улогу у представи “Хасанагиница” Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз, у режији Андраша Урбана, али присутна је и на филму и играла је у неколико наших остварења.
е
Фото: С. Дорошки

Управо ових дана Марта Береш почиње да снима и филм под називом “Овако си савршен/а” у Будимпешти, у којем игра главну женску улогу.

Са филмом је Марта Береш била у најближој вези и на недавно завршеном Фестивалу европског филма на Палићу, као чланица петочланог међународног жирија који је одлучивао о наградама у главном програму.  

 И досад сте пратили овај фестивал, знате доста о њему, али сада сте имали прилике да га изнутра посматрате. Да ли се у том погледу изблиза нешто променило у слици коју сте имали о фестивалу?

- Наравно, сад причамо о палићком фестивалу, али се ово не односи само на њега, јер кад је човек посматра споља, увек има некакве мистифкације, а када постане део тога, све му постане много ближе и много више је део његове свакодневице. Исто је и када мистификујемо разне људе, или разне ствари са којима немамо додирних тачака. То се десило и мени са Филмским фестивалом Палић, када сам једноставно, чак и у најбољем смислу, схватила да се, било да су то неки људи из Велике Британије, Грчке, или Тексаса, филмаyије заправо баве истим стварима као и ја. И, у најбољем случају, све нас само интересује стварање нечега, било преко биоскопа, филма, или преко позоришта.

 Како вам се чинило овогодишње издање фестивала, и филмови у главној селекцији у којој сте жирирали?

- Јако су били различити, али, у сваком случају, веома је било поучно гледати их и нимало досадно, зато што је заиста било и класичног европског филма, а било је и неких можда комерцијалнијих. Било је и заиста иновативних ствари, тако да сам стварно уживала гледајући свих девет филмова. Победио је француски филм “Јадници”, а за “Олега” смо били сигурни да треба да добије награду, док смо се око специјалних награда највише расправљали. Ту смо провели око два сата, док нисмо успели да донесемо одлуку, јер било је заиста пуно филмова и пуно ствари које смо желели да истакнемо на неки начин.  

 Ових дана били сте у Будимпешти због филма који тамо снимате?

- Да била су пробна снимања, тестирања камере, и коначно су изабрани костими. Све је припремљено да би сада почели са снимањем, које ће трајати до 17. септембра. Наслов је прво био “Жил Верн на Месецу”, а затим је промењен у “Овако си савршен/а”. Редитељ филма је Петер Вершич из Будимпеште. Ово му је први филм, досад је сарађивао са ХБО био асистент, и радио рекламе, а сада је добио прилику да сними први играни филм.

Радња филма се догађа у Будимпешти, и то је локална прича о два неталентована писца, који су потпуно различити светови. На крају се њих двоје на неки начин спајају и проналазе једно другог. Ја играм селф-хелп списатељицу, која је јако популарна и продавана, али неталентована. Наравно, у свему томе има комике. Овај филм су жанровски означили као “драмеди”, што значи да је као данашње комедије, које су мало и критика друштва, и мало је ироничан хумор у њима, али нема хепиенда, ни шаблона по коме се завршавају те љубавне приче или комедије.

Јако је битан сваки детаљ и зато су припреме биле важне. Врло је битан визуелни моменат, јер не само да прича треба да одаје ток, него буквално филм треба да комуницира и у сликама. Битан је и колорит. На пример, одећа у којој су главни ликови које играмо Ерне Фекете и ја, различит је колорит на почетку, а како иде филм ка крају, њихова одећа се мења тако да буде комплементарна.

Колеге су ми можда и најбољи мађарски глумци. Са Ернеом Фекетеом сам једном играла у позоришту, и он је један од најдивнијих глумаца које сам икад гледала. Толико је инспиративно радити са њим. Јако је скроман а невероватно креативан.

 Будући да више нисте везани ни за једно позориште и да имате статус слободног уметника, да ли мислите да вам то омогућује више прилике да се по?еднако бавите и филмом и позориштем? Шта вам је уопште тај статус донео или евентуално одузео? Каква су вам досадашња искуства у томе?

- Свакако да бити део институције даје неку сигурност. Може да буде дискутабилно да ли је то само лажна сигурност или није, сад причамо о пензионом фонду и здравственом осигурању, и о томе да човек зна да сваког месеца стиже плата. Једноставно, ту нема неких великих ризика. А бити слободан уметник, то значи да када се доноси таква одлука, човек треба да се помири с тим да ће бити бољих и горих периода. И ту нема неке константне сигурности. Има много веће могућности за заиста добре пројекте, и за интересантне ствари, али исто тако има могућности и за то да се месецима ништа не догађа и да је човек понекад и фрустриран због тога, и финансијски, и креативно.

 На који начин се долази тако до посла, обраћају ли вам се с понудама?

- Јако сам захвална на томе јер заиста ме зову, нисам ни очекивала, за јако различите ствари, и ван ове моје уже професије. Од када сам отишла из позоришта, звали су ме и да држим физичке тренинге, и часове покрета деци, и да радим студентски филм. Звали су ме на више места за жирирање. Било је јако пуно тога, чак сам десетак ствари одбила, што је велики луксуз за слободног уметника који је на почетку, али једноставно сам одлучила да ћу дати себи једно две године да видим да ли то функционише, ако човек заиста прихвата само оно што за шта осећа да треба да ради. Чак и да је најбољи редитељ, и да је најбоља улога, не мора да значи да је то добар избор, него једноставно човек мора да слуша себе, и да осети да ли треба да ради одређени пројекат или не. 

 Мислите ли да има довољно могућности овде код нас да се, у таквом статусу, неко бави позоришном и филмском уметношћу, да нађе неко своје место, има довољно посла?

- Ја сам у врло захвалној ситуацији, зато што могу да играм у две државе, тако да се тиме дуплирају могућности, али свакако мислим да већина мојих колега које познајем, једино неће урадити овај корак као ја, из страха. А мислим да тај страх једноставно гајимо једни у другима. Већ одавно имам осећај да нисам особа која треба да буде део институције и да свако јутро почиње на исти начин, и да то тако иде годинама. То уоште није усмерено ни према мом претходном позоришту “Костолањи Деже”, нити према бившем управнику, него сам, једноставно, особа којој то не одговара. И ја сам имала огроман страх да учиним тај потез и годинама сам то одуговлачила, али неки мој сан је да сви уметници буду слободни, да термин слободног уметника не постоји, него да идемо из пројекта у пројекат и да човек иде на аудиције које хоће.

 Идете ли и ви на аудиције?

- Наравно, откад сам дала отказ, била сам на десет аудиција, и било је још ту пуно ствари које су биле без аудиција, него су само послали сценарио или одређену сцену, на основу које сам рекла да или не. И то је јако сложено стање, зато што човек увек креће од нуле. Није битно колико година сам у овом послу и шта сам ставила на сто, на аудицији се само гледа шта се покаже у том тренутку.

Разлика у расподели енергије

 Колико сте ви досад имали прилика да снимате филмове и колико вас то привлачи? Какве разлике уочавате у односу филма и позоришта у коме сте досад углавном били од почетка каријере? 

-  Наравно, има великих разлика. Када питају каква је разлика између филмске и позоришне глуме, ја мислим да није толика разлика у самој глуми, колико у расподели енергије. Јер, на снимању човек јако пуно времена, 85 одсто, проводи чекајући, да напокон уради сцену, и да се то сними неколико пута, и то никад више неће играти. А, у позоришту, нешто се прво ради по месец и по дана или два, да би то после, у најбољем случају, ако представа буде успешна, репродуковали годинама. Зато мислим да је највећа та разлика у расподели енергије, а свакако и на филму и у позоришту је само битна нека присутност и истинитост, а у томе нема разлике између та два медија и уметности.

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести