Велико и веома захтевно Деспићево оперско дело, са чак 16 солистичких рола и значајном улогом хора, на сцену СНП-а, по концепту Дејана Миладиновића, поставља Ивана Драгутиновић Маричић, стална редитељка Опере Народног позоришта у Београду.
"Опера „Поп Ћира и по Спира“ наравно није могла да обухвати све сцене из романа Стевана Сремца, али је у великој мери драматуршки испоштовано све што је битно за основне токове радње – наводи у разговору за „Дневник” Ивана Драгутиновић Маричић. – Само крај је малко другачији, односно опера се завршава свадбом, но не врцавом и разиграном, већ јој академик Деспић својим нотним материјалом више даје неки носталгичан тон. Као да је пред нама једна стара фотографија која полако бледи..."
Ивана је већ имала искуства са постављањем на сцену праизведбе домаће опере – „Хасанагинице” Растислава Камбасковића по драми Љубомира Симовића. Делу које је, управо попут Сремчевог романа, више пута и доживљавало сценска тумачења и екранизовано...
"Није такво „претходно искуство“ оптерећење, чак мислим да је боље када имате на располагању више материјала на који можете да се ослоните. Рецимо, на легендарном филму Соје Јовановић „Поп Ћира и поп Спира“ смо сви одрасли и премда је од његовог снимања прошло чак шездесет година, и данас када га гледате нити је досадан, а још мање застарео, још увек је бескрајно духовит и нуди мноштво инспирација и за ову нашу причу."
Помаже, додаје Ивана Драгутиновић Маричић, када имате такве репере, јер олакшавају разумевање приче и ликова, а можете да се позовете и на нека решења која су добра и тачна. То, наравно, не значи да ће опера у визуелном смислу копирати филм, или Сојину серију из 1982. са Ђоком Јелисићем и Стеваном Шалајићем, као поповима, и Ђоком Балашевићем у улози Шаце. Напротив...
" Изузетно важан елеменат целог редитељског концепта Дејана Миладиновића заправо су скице др Владане Ликар Смиљанић, даме уз чије смо илустрације одрасли, попут оних предивних из „Ризнице песама за децу чика Јове Змаја“... Све ће, дакле, пре подсећати на њену сликовницу – у том духу биће израђени и сценографија и костими – коју сад полако оживљавам у простору."
Ивана Драгутиновић Маричић је током каријере на неколико представа сарађивала са Дејаном Миладиновићем. Он је, заправо, био и први редитељ којем је у Народном позоришту била асистент, још на трећој години академије, и то у поставци „Вештица из Салема“.
"Представу „Поп Ћира и поп Спира“ сам преузела и радим је у част Дејана Миладиновића. Када смо не много пре његове смрти причали о поставци ове опере у СНП–у, понудила сам да будем његов помоћник у том пројекту, без обзира на чињеницу да сам доста ангажована у Народном позоришту. Но, тада нисмо ишли у детаље самог концепта, нити је за то, нажалост, касније било прилике. Либрето сам одмах заволела, слатко сам се смејала док сам га читала. И нисам се двоумила када ми је по Дејановом одласку понуђено да наставим његов рад. Истина, у либрету су редитељске сугестије биле дате тек у назнакама, али кроз потоњи контакт са госпођом Ликар почела сам полако да усвајам његов концепт. Уосталом, у свакој другој варијанти не би ни било фер да се прихватам посла. "
Редитељка открива да се у либрету „Поп Ћире и поп Спире“ види велико познавање и оперске и драмске литературе, при чему се нарочито осећа утицај „Севиљског берберина“, толико да чак има комичних места где се могу повући јасне паралеле – почев од Шаце и Фигара па надаље. И то јој је, каже, доста помогло, поготово јер је у Народном позоришту пре неколико година већ радила чувену Росинијеву оперу...
"Наравно, нека сценска решења сада настају и на пробама. И иначе не волим да режијску књигу унапред „закуцам“. Подразумева се да морају постојати јасан кључ и бар оквирни мизансцен , али мени су увек певачи инспирација. Е сад, с обзиром на то да нисам из Новог Сада, нити сам редитељ Српског народног позоришта, добар део солиста и уопште ансамбла нисам познавала, и требало нам је времена да се упознамо, да видим шта од кога могу да добијем. Тим пре јер је реч о комичној представи, где сцене морају бити што природније, што питкије... Али јако сам задовољна поделом, пуно значи и сарадња са Ивицом Клеменцом, који с певачима ради на сценском покрету, и полако се сад већ назире како ће све изгледати на премијери 28. марта."
Говорећи о самој Деспићевој опери, редитељка истиче да у њој, рецимо, нема класичних арија које би истицале неке ликове у односу на друге. Нити се радња води од арије до арије преко дуета, терцета, квартета... Основни њени елементи јесу оперски, али има ту и оних драмских, и филмских...
" Због тога се ни не може говорити о некаквом „класичном приступу“ режирању оперског дела. Овде свака сцена мора да врца, на неки посебан начин да буде обогаћена. Нема стајања, празног хода, мора се изрежирати не само први, него и други и трећи план... Једноставно, примарни циљ је да не будемо досадни."
Пре студија оперске режије на БК академији у класи проф. Младена Сабљића, Ивана Драгутиновић Маричић је завршила средњу у музичку школу, клавирски одсек. Својевремено је, између осталог, учила и певање, мада је, каже кроз смех, одавно схватила да није за сцену већ да јој је место „иза кулиса”.
Две поделе од самог почетка
Од самог почетка у припрему опере „Поп Ћира и поп Спира” укључени су безмало сви солисти Опере СНП-а, јер су предвиђене две поделе. Улоге тумаче Александар Саша Петровић / Саша Штулић (Поп Ћира), Марина Павловић Бараћ / Виолета Срећковић (Перса, његова жена), Данијела Јовановић / Лаура Павловић / Памела Киш Игњатов (Меланија, њихова кћи), Бранислав Цвијић (Пера, сеоски учитељ), Маја Андрић / Марија Цвијић (Ержа, служавка код попа Ћире), Горан Крнета / НебојшаБабић (Поп Спира), Верица Пејић / Љиљана Лишковић (Сида, његова жена), Јелена Кончар / Вишња Попов (Јула, њихова кћи), Васа Стајкић / Бранислав Станков (Шаца, сеоски брица), Дарија Олајош Чизмић / Весна Аћимовић (Фрау Габријела). Хор припрема Весна Кесић Крсмановић, сценограф је Владимир Савић а костимографкиња Сенка Раносављевић.
"Али неко ко пледира да режира оперу ипак би требало да зна да чита партитуру, као и да зна нека основна правила у смислу шта се може тражити од певача а шта не. То практично значи познавање гласова, импостације... Јер, у супротном, велике су шансе да ћете онемогућити певаче да пруже максимум. Мени заиста пуно помаже што могу да седнем за клавир и просвирам неки део партитуре када ми то затреба..."
И као што је важно то музичко (пред)знање, исто тако је важно, напомиње Ивана Драгутиновић Маричић, и потпуно разумевање са диригентом. Нажалост, често се дешава да редитељ и диригент ударају „ко у клин, ко у плочу“, први захтева једно, други друго, све то се онда ломи најпре на певачима, а на крају и на самој представи...
" Срећом, Жељка Милановић је фантастичан диригент. Сјајан музичар. Сјајан човек. Да она није таква, и да није тако озбиљно приступила целом пројекту, све би ишло много, ма неупоредиво теже. Овако, захваљујући њој, ми сад можемо да сцене размаштавамо, јер је све јако добро музички припремљено. "
„Ленка” у Народном позоришту
Ивана Драгутиновић Маричић би у следећој сезони, ако све буде текло по плану, на сцену Народног позоришта требало да пред собом има још једну праизведбу – опере „Ленка“ Мирослава Штаткића по либрету Пере Зупца. Опером би требало да диригује Весна Шоуц, сценографију припрема Борис Максимовић а премијера се очекује на пролеће 2019.
Посебан печат извођењу опере „Поп Ћира и поп Спира“ даје детаљ који није тако чест у свету опере: композитор је жив и доћи ће у Нови Сад на премијеру...
" Вероватно ће већи притисак због присуства академика Деспића осећати Жељка као диригент, али наравно да ни мени није свеједно. Тим пре што у партитури постоје уписани детаљи које сам променила. Рецимо, кратак ефектан акорд је одређен за пољубац, али ако је мени на том месту више одговарало да тај пољубац буде мекши и да потраје мало дуже, давала сам себи слободу да то ипак буде изведено на начин како сам замислила. То не значи да мењам партитуру нити да заустављам оркестар, дакле ништа не радим што би пореметило звучну слику, већ само прилагођавам радњу сцени. И надам се да ће ми то композитор опростити."
М. Стајић
