Премијера опере „Фауст”: Високи извођачки домети

После скорашњег упечатљивог успеха премијере “Риголета”, ансамбл Опере СНП започео је нову сезону још једним амбициозним пројектом, премијером “Фауста” Шарла Гуноа, нешто ређе извођене класичне француске опере, која је у Новом Саду раније имала неколико запажених сценских поставки.
е
Фото: А. Рамадановић

Гуноов “Фауст” са либретом заснованим на мотивима истоименог чувеног Гетеовог дела и немачке легенде о човеку који је душу продао ђаволу, премијерно је изведен 1859. године у Паризу, наишавши на велики успех, који је овом композитору донео међународни углед и славу.

Гуноов “Фауст”, који је на особен начин ускладио је и објединио одлике комичне опере и велике француске опере, од првих извођења освојио је публику поставши незаобилазан део репертоара свих великих оперских сцена. При томе се, као куриозитет може поменути и чињеница да се у Немачкој ова опера изводила са измењеним насловом – уместо “Фауст”, опера је преименована у “Маргарета”, или “Гретхен”, да би се избегла замена са опером “Фауст” коју је у исто време, половином деветнаестог столећа написао немачки композитор Луис Шпор.

Амбициозни  подухват постављања на сцену Гуноове опере поставило је пред уметничке руководиоце и чланове ансамбла врло сложене задатке, изискујући од њих и велики труд и залагање. И како се након премијере, по дугим аплаузима и овацијама публике могло закључити, овај уложени труд никако није био узалудан, а као резултат остварена је изузетно успешна, динамична и узбудљива оперска представа. 

Представу је режирао млади гостујући редитељ из Београда Александар Николић, који је настојао да пођеднако истакне доминантну, романтичарским музичким лиризмом прожету мотивску линију несрећне љубави Маргарете и Фауста, као и непрекидну и увек неизвесну борбу добра и зла, оцртану кроз драматичну судбину Маргаретиног злосрећног љубавника др Фауста, који у жељи да поврати младост и радост живота позове у помоћ ђавола, постајући потом његов слуга.

Маштовитим и сврсисходним Николићевим режијским решењима уобличен је прегнантан и логичан развојни ток представе, у снажној градацији која је неумољиво водила ка трагичном расплету и након њега, ипак религијском утехом хришћанског спасења Маргаретине душе, озареном расплету. Гост диригент из Италије Алесандро Солинас поуздано и надахнуто је водио солисте, хор и оркестар, градећи заједно са њима слојевиту и брижљиво тонски и динамички изнијансирану музичку потку дела, у којој су се уз сјајне певачке креације солиста посебно истицале и импресивне хорске нумере.

У насловној улози доктора Фауста наступио је гостујући тенор Дејан Максимовић, сугестивно градећи свој лик који пролази кроз низ преображаја, од првог појављивања као остарелог и разочараног учењака, потом Мефистовог слуге који срља у пропаст, повлачећи са собом и младу и чедну Маргарету у коју је заљубљен, до завршне метаморфозе и покајања којим покушава да спасе своју пострадалу љубавницу. Изузетно уверљиво, енергично, певачки и глумачки беспрекорно тумачење улоге Мефиста остварио је Небојша Бабић, дајући својој роли праву демонску димензију.

Пођеднако успешна била је и сопранисткиња Данијела Јовановић као нежна и чедна Виолета, пружајући суверена и проживљена тумачења нумера своје захтевне улоге, попут баладе о краљу од Туле и арије о чарима накита “Ах! Је рис де ме виор си белле”, као и дуета са Фаустом о љубавној срећи које су биле међу најуспелијим музичким тренуцима представе. Улогу Маргаретиног брижног брата, војника Валентина убедљиво је тумачио Васа Стајкић, мецосопранисткиња Јелена Кончар је певачки солидно и сценски ванредно успело остварила улогу заљубљеног младића Зибела, а запажени су и наступи Марине Павловић Бараћ као Маргаретине сусетке Марте и Горана Крнете као студента Вагнера.  

Врло истакнуто улогу играли су и наступи солидно припремљеног и увежбаног хора, који у “Фаусту” готово добија значај једног од протагониста, а међу овим хорским нумерама посебно су запажени винска песма из призора градског славља и хор војника који се враћају из рата. Наступи хористкиња имали су притом и кореографску димензију, где су им се на сцени прикључивале и чланице и чланови балетског ансамбла, тако да су балетске тачке биле органски повезане са хорским и солистичким наступима, добијајући повремено изузетно важну и запажену улогу, као приликом сцене Маргаретиног суочавања са пакленим демонима или фантазмагоријских призора Валпургијске ноћи из завршног, четвртог чина. 

За целовитост утиска о овој сјајној представи веома су заслужни и кореограф Александар Илић, диригенткиња Весна Кесић Крсмановић која је припремила хорски ансамбл, сценографи Саша Сенковић и Никола Сенковић, костимографкиња Сенка Раносављевић, као и дизајнер светла Марко Радановић.

        Б. Хложан

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести